Три века Карловачке митрополије

Епархија сремска је, по други пут за само месец дана, била домаћин Његовој Светости, па су свештенство, монаштво и верни народ пристигли са свих страна да дочекају Патријарха српског Г. Иринеја

У Сремским Карловцима је 3. новембра на прослави три века од оснивања Карловачке митрополије било највише младих, ученика, деце који су са својим учитељима, професорима, родитељима дошли да учествују у црквено–народном сабору, покажу свету да су наша вера, историја, традиција, култура и све оно што у срцима носимо део историјске баштине и културе читавог човечанства. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Патријарх српски Г. Иринеј, а саслуживали су Њихова Преосвештенства господа епископи: сремски Василије, шабачки Лаврентије, бачки Иринеј, браничевски Игњатије, осјечкопољски Лукијан, зворничко-тузлански Хризостом, банатски Никанор, будимски Лукијан, крушевачки Давид и бихаћко-петровачки Атанасије.

Богослови Карловачке богословије и хор „Свети Николај“ певали су торжествено, док је верни народ све време богослужења прилазио икони Светог Николе у храму, и појао једним устима и једним срцем Символ вере и молитву Оче наш.

Епископ сремски Василије је у поздравном слову казивао о поновној радости због оваквог црквено-народног сабрања, о значају Карловачке митрополије за Српску Православну Цркву и за духовни и национални идентитет српског народа.

„Љубећи свој народ, митрополити и патријарси карловачки, имајући визију и за децу двадесет првог века, оставили су упечатљив траг и велики капитал данашњим поколењима…

Треба нагласити да је у Карловачкој митрополији пред почетак Првог светског рата живело 1.200.000 верника настањених у Славонији, Хрватској, Мађарској, данашњој Румунији, а од тога преко пола милиона у Српској Војводини. У то време смо имали преко 720 оформљених парохија са 126 филијалних парохија, 777 светих храмова, 722 канонска свештеника, а уз то, велики број монашких лица која су делала у манастирима и у другим црквеним заводима као што су црквено-школске општине и харитативне установе.

Обележавање три века Карловачке митрополије представља значајан јубилеј за Српску Цркву, која је кроз своју бурну историју имала улогу мајке, духовнога старатеља, и која је била дубоко укорењена у народну традицију, културу, писменост и развој научне мисли. Карловачка митрополија је била место важних догађања, место одакле се на невоље и људска страдања и материјална разарања одговарало истрајношћу и посвећеношћу интересима свога народа,“ истакао је Владика сремски г. Василије.

Захваљујући, пре свега, Господу за три стотине година живота и рада Карловачке митрополије, Патријарх Иринеј је, након поздравног слова Владике Василија, подсетио на историјске догађаје везане за Карловачку митрополију и на пет великих српских сеоба почев од 15. века, у којима су Срби напуштали огњишта и светиње бежећи од зла, али с надом да је њихов одлазак само привремен и да ће се вратити на своја огњишта:

„Нажалост, историја се понавља. Када је Патријарх Арсеније Чарнојевић повео свој народ, пошао је, како је рекао Владика сремски Василије, својима, јер су се овде од 15. века насељавали Срби бежећи од Турака са тужног Косова и тога дела Србије. Зато, када је дошао овде, дошао је својима и своји су га примили. Улога Патријарха Арсенија Чарнојевића је била да обнови оно што је пре тога настало, да оснује седам нових епархија и да отпочне нови живот у овом делу света. Све до укидања Пећке Патријаршије 1766. године, карловачки митрополити су живели Пећком Патријаршијом, слушали су њен глас, помињали Патријарха пећкога, и себе сматрали деловима Пећке Патријаршије. Када је укинута Пећка Патријаршија, тадашњи митрополити су имали звање патријараха српских које је признала Цариградска Патријаршија, и друге патријаршије. Сва духовна власт је притом прешла на Карловачку митрополију, и то звање је формално добио Патријарх Јосиф Рајачић 1848. када је формирана Српска Војводина. Српски народ је имао велики благослов Божји да су га у овом бурном времену водиле велике личности који су били прави Мојсеји и Исуси Навини. Наиме, митрополити су се старали да овамо пренесу живот који су водили у Пећкој Патријаршији, настојали су да организују своју Цркву, да користе све благодати средине у којој су живели, основали су црквено-народне саборе којих до тада није било, одупирали су се са верним народом унијаћењу и притисцима Римокатоличке цркве“

О времену које се историјски и данас понавља за српски народ, Патријарх Иринеј је казао: „И данас Срби беже са Косова и Метохије, а нико не бежи од добра, него од беде и невоље. Србе је беда и невоља натерала да напусте своје светиње и домове, да понесу оно што је најдраже и највредније: свете мошти и свете иконе, које су их пратиле кроз читав живот на овим просторима. И онда као и данас бежали су, прогоњени, с надом да ће се ускоро вратити. Та нада је била присутна и у време Арсенија Чарнојевића кад су сматрали да је њихово бекство привремено, да ће Аустрија помоћи да се овај део Европе и света ослободи од Турака и да се мирно врате својим домовима, својим светињама и гробљима, свему ономе што су сматрали за светињу из своје историје и културе. Нажалост, то се није остварило; штавише, понавља се и данас. Цуримо са Косова пет стотина и више година, и право је чудо што уопште тамо и постојимо као народ, Српска Црква, српска историја. Одржавају нас свест о нашим светињама на Косову и Метохији, наше највеће светиње, и они свети кивоти који се налазе у Пећкој патријаршији, свети кивот Стефана Дечанског и друге светиње. Та света земља је обагрена крвљу српских мученика, њених бранитеља. И данас, као и некада из времена Арсенија Чарнојевића, надамо се вратити се на Косово и Метохију. Ја лично верујем да нас Господ неће оставити. Тамошње светиње стоје пред лицем Божјим. Патили смо и страдали, и то доживљавамо и данас, али се надам да нас Господ неће оставити – све докле год су светиње Косова и Метохије у нашим срцима и у нашим душама. Док је наша молитва пред Господом и светим угодницима Његовим, Косово ће бити наше.

Светој Архијерејској Литургији присуствовали су министар просвете и науке у Влади Републике Србије Томислав Јовановић, председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, представници републичке и покрајинске власти, градоначелници неколико градова Епархије сремске, градоначелник Сремских Карловаца, представници дипломатског кора, представници Војске Србије, личности из јавног и културног живота, генерални секретар Српске академије наука и уметности академик Димитрије Стефановић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником Томиславом Бранковићем.

После завршене Литургије сви су се сабрали у непрегледну литију и упутили у Горњу цркву, где је одржан помен патријарсима Георгију Бранковићу и Лукијану Богдановићу.

Зорица Зец

Извор: Епархија сремска