Православна Црква у Батајници и околини у XVI веку

Историја Батајнице

Пише: Радован Пилиповић

Православна Црква у Батајници и околини у XVI веку

Турски катастарски пописи Земунске нахије из 1546. и 1566/67. године, који су вођени детаљно, пружају доста добар увид у друштвене, али и у црвене прилике онога времена. Насеље Земун, седиште нахије, имало је 1546. године 78 домова. По административно-политичкој подели припадало је Сремском санџаку, а у судско-административном погледу Београдском кадилуку. Становништво Земуна имало је повлашћени дербенџијски статус, наиме његови мештани су бринули о превозу путника скелама и чамцима од Београда према Срему.

Један турски извештај у вези са тим каже следеће: „Будући да се село Земун налази на броду насупрот граду Београду оно ни дању ни ноћу није празно од путника и намерника, па се његови становници жале на разноврсне неприлике. Ако се раји споменутог села не буде дао дербенџијски статус, она ће се раселити. Тако су известили и замолили месни прваци“.

Месни хришћански првак у Земуну био је кнез Стојан Родић. Земун је имао чак тројицу свештеника на онако мало домова, што данас може изгледати изненађујуће. Међутим, у попис нису улазили баш сви становници него само они који су могли намиривати пореске и државне намете. Исто тако, тадашњи домови били су праве задруге са по неколико десетина чланова, а свештеници су поред својих црквених дужности прописаних типиком и прихода од обреда (крштења, венчања, опела и сличног), радили исте оне послове од којих су се издржавали њихови парохијани. Тадашњи православни свештеници Земуна звали су се: Стојан, Бојан и Петко. Доцнији турски попис из 1556/67. године бележи двојицу православних свештеника у Земуну („Димитар, поп“ и „Раде, поп“) и једног ђакона („Јакша, дијак“). Број хришћанских домова се смањио на 73, али зато се образовала муслиманска заједница (џемат) од 21 дома.

Батајница је по турском попису Земунске нахије имала 22 дома и свештеника који је пописан као „Петар, поп“. Према подацима пописа из 1566/67. године Батајница се повећала на 28 домова, имала је кнеза Вукоја Радића и парохијског свештеника „Томаша, попа“. Средином XVI века најближа села Батајници била су Биљарица и Црвена Црква. Биљарица је 1546. године имала 34 домаћинстава, засигурно је потпадала под батајничку парохију. У њој је био настањен ђакон („Петар, дијак“), а најугледнији међу хришћанима био је кнез Никола Стифић. Према попису из 1566/1567. Биљарица се смањила на 25 домова, али је добила „Николу, попа, сина Матејуша“. Село Црвена Црква пописано је 1566/1567, имало је 48 домова над којима је парохијску службу вршио „Обрајан, поп“.

Ова два села су ишчезла временом, а сведочанства њиховог постојања су потез Бељарица у југоисточном делу батајничког атара и локалитет Црвенка источно од Батајнице према Дунаву, некада зван и Црљена Црква. Овај топоним сам по себи чува успомену на храм и на његове архитектонске карактеристике. Средином XVI века било је насељено и мало острво на Дунаву источно од Батајнице, а та насеобина се управо тако и звала Острво где „споменута раја држи на њему кошнице и напаса стоку“.

Потез Кумша између Јакова и Бољеваца био је по попису из 1546. године право село. Имало је 21 дом и свештеника по имену Рајак. Доцније вођени попис из 1566/67. броји у Кумши 36 домова и двојицу свештеника, „попове Вука и Михајла“. Један од ове двојице могао је бити парохијски свештеник у селу Бигавац, које се помиње у попису из 1566/67. године. Данас не постоји, а могуће да је идентично са селом Прогаром на Сави. Живац, потез села Прогара такође је тада било насељено место, имало је 15 домова и „Богоја, попа“. Тај свештеник је у овом селу био и 1566/67, а оно је тада имало 24 дома.

Село Бежанија имало је 1546. године 40 домова и свештеника Јована. Исто место је имало 1566/67. године 52 домаћинстава и у њему су живели тројица свештеника који су заведени као „Јован, први; Јован, други и Петар, поп“. Један од двојице свештеника могао је свештенодејствовати у неком од суседних села у којима није пописан православни поп. Тако је, на пример, Јаково имало 1566/67. 23 домова, а плаћало је 50 акчи „тапијске пристојбе на црквено земљиште“. Село Грабовац, некад село, а данас потез у атару села Бечмена, имало је 1566/67. 15 домова све самих хришћана и плаћало је „тапијску пристојбу на црквено земљиште 40 акчи“. Камендин је по истом попису имао „Димитра, попа“, а његова парохија је имала 34 домова. Добановци су 1546. били село са 45 домова, а тамо је парохијску службу вршио „поп Субота“. Исти свештеник је био у Добановцима који су 1566. године имали 43 домаћинстава. Бановци су 1566/67. имали 54 домова, а ова прилично пространа парохија, за оно време, имала је „Павла, попа“. Сурчин је 1546. имао 25 домова, а у том селу је живели „Димитар, поп“ и „Шимун, поп“, а по попису из 1566/67. године село је имало 34 домаћинстава и „Петра, попа“.

У попису из 1546. године наведено је још и село Бућавци. У науци они нису још идентификовани и убицирани. Имали су 30 домова и „Влађа, попа“. У Бућавцима је живео „Јован, Малипоп“ као носилац једног од домаћинстава. Према попису из 1566/67. године у овом селу био је „Павле, поп“, а Бућавци су бројали 34 домаћинстава.

У другом турском попису помиње се и село Тврдењава, имало је тек 8 домова, а под тим именом данас постоји шума и потез између Бечмена, Сурчина и Добановаца.

Попис Земунске нахије из 1566/67. године даје извесне податке о економском положају манастира Фенека. Из пописа сазнајемо: „До сада су винограде, баште, ливаде и њиве које припадају споменутом манастиру Фенек, са њивом која је позната под називом Дуга Њива, и језеро које се налази око споменутог манастира, са местом које се назива Курмадин и са шумом која се налази у близини споменутог манастира, држали хришћани зимије без тапије.“

Пописивач је о новом положају манастира Фенека записао: „… са свим оним што му припада и што је горе изложено, уписан у нови царски дефтер за споменуте хришћане (зимије) с тим да из године у годину плаћају 300 акчи као еквивалент за ушур од вина, пољопривредних производа, пореза на ситну рогату стоку, кошнице и за остале ресмове“.

Када се све сагледа кроз ове турске катастарске податке може да се каже да су црквене прилике у српским насељима југоисточног Срема биле уредне непосредно пре, као и после обнове српске Пећке Патријаршије 1557. године. Парохијско свештенство је вршило своје редовне дужности, водећи своју паству и даље светосавским путем, иако се увелико навршило прво столеће османске власти после пада српске средњевековне државе.

 Литература:

Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, приредио мр Слободан Милеуснић, Београд 1993.

Владимир Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950.

Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Минхен 1962.

Хазим Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, св. I, катастарски пописи Београда и околине 1476-1566, Београд 1964.