О Миланском едикту

ediktБеседа Патријарха васељенског Вартоломеја о Миланском едикту

„Како је добро и лепо када браћа и сестре живе заједно,поготово у васкрслом Господу“ Пс.132
Ми такође понављамо речи Псалмописца, драга браћо и сестре, делегати светих Православних Цркава целог света, високопоштовани и цењени чланови семинара. Много нам је драго што сте у нашем граду, у врту благодати и историје, истине вере и духовног доживљаја. У овом светом месту нашег Господа, који је страдао, који је био разапет, који је био погребен, и који је васкрсао из мртвих за наше спасење.

Овај семинар, који сада отварамо у Христово име, означава нову страницу. То није само ново подглавље већ нова реалност. Нажалост, за много људе ово је небитна реалност и небитан део историје.

Ипак, ми који смо Христови – кроз кога и за кога су све ствари постале- данас имамо слободу да га јавно славимо. Периоди прогона хришћана, који су пострадали за истину, су престали пре 1700 година чувеном декларацијом Светог цара Константина, односно Миланским едиктом. Овим едиктом дата је слобода Цркви да исповеда веру у Господа као јединог Бога и Спаситеља. Странице историје су сигурно под утицајем људске слободе, али су ипак дефинисане Господом живота.

Славимо васкрслог Христа и захваљујемо свима вама који сте дошли да одате почаст Светом цару Константину, који је један од великих светитеља. Он је био први који је дао слободу Цркви и свету. Први који је ставио тачку на страшне прогоне Цркве од најранијих дана хришћанства.

Годишњица коју прослављамо даје нам могућност да се подсетимо историјских догађаја, али такође и да увидимо развој модерног света након 1700 година од Миланског едикта у коме је Свети цар Константин поставио основне принципе модерног хришћанског друштва, а можемо рећи и целог света.

У нашем времену, видимо да нације и државе имитирају једна другу, поготово сада за време глобализације. Брзина и количина информација и дезинформација, истине и лажи, правде и неправде, у делићу секунде се преносе целим светом, али само секуларним духом.

Ми нажалост увиђамо као модерна људска бића, а поготово ми који смо позвани у свету службу, другу реалност која је неочекивана и сигурно није добра „трансформација“. Да будем специфичнији, традиција је углавном напуштена, вера се сматра за индивидуалну ствар. Праве вредности које су сачувале нације вековима су исмејане, образовање је секуларизовано, из права је уклоњена религијска основа која је од времена Светог цара Константина па до скоро сачињавала теоретску базу закона. На грех се више не гледа као на зло, већ је постао индивидуални избор. Неморалност се оправдава слабостима тела, док је Христов морал тривијализован. Људи више не маре за покајнички плач „Господе помилуј“ који је суштина вере и живота.

Упркос разочаравајућем развоју људских односа, који је упечатљивији на секуларизованом Западу, ипак западни свет задржава у свом уму и срцу, али и у својој структури и праву неке принципе Миланског едикта. Што год је добро и праведно остало у секуларизованом друштву део је тих принципа.

Свети цар Константин је у своју власт уткао основна људска права, којима сви људи и друштва теже, али која се често погрешно интерпретирају и завршавају осветом која није хришћанска (око за око, и зуб за зуб). Данас је модерни свет исте вредности наследио, можда под другим именом, док људство формално каже да не верује у Бога и да је време хришћанства прошло.

Без обзира на све ово, хришћанство и истина не само да нису прошлост, већ су и сазрели потврђујући речи Светог Павла: „Где се грех умножио, ту се благодат још више умножила. Да као што царова грех за смрт, тако и благодат да царује правдом за живот вечни, кроз Исуса Христа Господа нашег“ (Рим. 5, 20–21).

Упркос опасним реформама, које понекад уништавају саму основу друштва, као што је непоштовање према светим институцијама породице и брака, легалним одобравањем озбиљних смртних грехова и неприродних стања, ипак Јеванђеље Господа Исуса Христа и крв мученика дубоко продире у државне институције.

Свети цар Константин је обојио своје царство Христовом бојом да би Милански едикт остао заувек и да не би био угашен временом. Да ли смо се икада запитали зашто?

Ми судимо једни другима, а игноришемо Христове речи: „Немој да судиш да ти се не би судило.“ Ми верујемо да у нашој људској слабости све дође, прође и буде заборављено, а знамо да Бог види све. Али истина је јача од смрти. Штавише, боја Христова кроз Светог цара Константина не би била стална да није написана „необрисивим мастилом“ овог светог града и целог света кроз крв безброј светих мученика, од који је много живело „на планинама и у пећинама земаљским.“ (Јев. 11, 38). Кроз њихову жртву и веру, Црква се распространила и стабилизовала.

Мученичка крв, њихов крст и жртва; одрицање од света и свих светских ствари, пријатељство према Христовим речима: „Назвао сам вас пријатељима, јер сам вам открио све што сам чуо од Оца“ (Јн. 15, 15). „Љубав која избацује сваки страх“(Јн. 4, 18), а поготово страх од смрти. Све ово је донело мир Цркви што је и речено у Миланском едикту. Неправедна страдања светих мученика и Господа Исуса Христа су донела Цркви милост, спасење, и мир након три века страшних прогона.

„Јер су дарови Божји и Његов призив неповратљиви“ (Рим. 11, 29).

Православна Црква се усавршава кроз страдања, кроз мучеништво њене деце, која откривају своју искрену љубав према Богу баш кроз ова страдања. Због тога је крв мученика прва, а слобода служења следи што је Свети цар Константин прокламовао. Страдања светих апостола су прва, а права која императори дају следе. Господ упозорава Светог Павла, апостола незнабожаца, да ће страдати ради Његовог имена, док је Свети цар Константин био призван тријумфалним и брилијантним знаком Светог Крста.

И заиста, Свети цар Константин, као апостол Христов међу царевима, видео је знак Светог Крста на небу, а тако је и Свети Павле добио призив одозго.

Када је Свети цар Константин видео Свети Крст на „италијанском“ небу, био је преображен. А са Њим и цело царство и сво човечанство такође. Ова визија знака Светог Крста, која је увек присутна, га је тихо и константно призивала, као што је и Свети Павле, апостол незнабожаца, на Његовом путу за Дамаск имао призив „ако нађе неког који припада путу, мушкарца или жену, да их доведе у Јерусалим.“ (Дап. 9, 2). Зар се не би могло рећи за нас, да и ми такође прогонимо оне који размишљају другачије од нас, желећи да буду разапети на крсту, али не на Христовом крсту који би био спасење за њих и нас, већ на крсту људске слабости и зла?

Савле прогонитељ, био је преобраћен у ученика Христовог који је преобразио цео свет својим проповедима. Кроз визију знака крста, Свети цар Константин је реформисао цео свет. Не само што је зауставио прогон Цркве и људи као лика Божјег у свету, већ су Његова дела увела хришћанска учења и заповести у живот света,, чиме је дошло до непланиране поделе историје. Он је назван апостолом међу царевима, што је људски парадокс, а божански дар.

Да би веровали, људи увек траже знак (Мт. 16, 4). Ипак, ми игноришемо чињеницу да нећемо добити никакав знак, осим знака Јоне Пророка, који је преживео у стомаку чудовишта и тиме предсказао васкрсење. У овом знаку који сија светлије него Сунце, ми можемо видети и прослављати. И никада не треба да заборавимо да је сваки знак дат као дар, то је призив, милост, благодат и непрестан пут.

Светим Константином Великим и његовом службом, Господ Бог је ушао у само срце светске империје и дао живот ономе што раније није ваљало. Доказао је да су прогонитељи били плиткоумни и да су њихови умови били помрачени, сматрајући се паметним били су будале, „заменивши славу бесмртног Бога ликом смртног човека (Рим. 1, 21–23). На крају, научио нас је да само Господ даје живот мртвима и свакој форми смрти, „позивајући ствари из небића у биће“ (Рим. 4, 17).

Треба нагласити да је претходно царство греха, под секуларним вођством Августа монарха, „прихватило“ дете Господа Исуса Христа уз убијање хиљада невине деце.

Од када је Господ постао човек обмана је побеђена и божанска благодат, љубав и правда царују, али не можемо рећи да је све под сунцем трансформисано, иако је дошло до људског прогреса. Данас, након 2000 година од како је Бог постао човек и након смрти Ирода, који је себе сматрао универзалним владаром, нажалост, убиства хиљада деце у утробама мајки је легализовано у „најхришћанскијим“ државама.

Као што је патријарх Аврам, тако је и Свети цар Константин Велики „стрпљиво издржао и задобио обећање“ (Јев. 6, 15). Нерони, Диоклецијани, и Ироди „светски владари“ свих генерација се облаче у „славу и пурпурне одежде“, а понашају се без милости и дозвољавају да „сиромашни Лазари“ умиру док чекају да им мрве хлеба са стола падну. То нам и представља прелепа икона у Благовештенској Цркви у граду Татаули. Зато зли владари не добијају обећање јер су неправедни.

Свети цар Константин је одбио „право“ да добије статус бога који му је у том времену и у тој идеологији припадао. Уместо тога он је задобио Једног који је једино неопходан да се наследи Царство Божје.

Драга браћо и сестре,

Налазимо се у Константинопољу и са правом преиспитујемо стање хришћанских градова које је Свети цар Константин Велики основао. Историјска страница и знак који је посведочен пре 1700 година превазилазе све негативно и песимистично. Чињеница је да Црква кроз Крст обухвата цео свет. Вера није идеологија или социјални феномен. Она је освећујућа благодат која силази на нас и посећује нас вечно и тихо, обухватајући нас као „ватра“, као „нежан поветарац“, нешто непознато међу познатим и непознатим, нешто видљиво онима који испуњавају вољу Божју, али и препознатљиво онима који не испуњавају Његове заповести, нешто што се јавило уплашеним ученицима у горњој соби у Јерусалиму и свим сумњичавим ученицима свих времена – стална благодат васкрслог Господа.

Хришћани су заштићени у свету, али у исто време држе свет заједно. Због тога ми хришћани не падамо у очајање. Ми знамо да људи праве грешке у својим судовима, мислима, програмима и идеологијама. Али Црква постоји и у најтежим условима, чак и када је прогоне и када су хришћанске државе уништене. Црква је у свету и служи свету, али није контролисана светом, па због тога зло не утиче на њу. Дух побеђује тело. Христос влада заувек. Господ побеђује.

Са овим искуством и осећајем моћи Цркве, позвани смо да радимо исто оно што је Свети цар Константин радио, да би и ми оставили добар пример који ће нас извести пред Господа на велики и страшни дан суда, који почиње овде, а завршава се када умремо, а усавршава се позивом Господњим: „Дођите благословени Оца мога, наследите царство које вам је припремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).

Ми смо вољом Божјом, који нас сматра достојним, позвани да будемо „радници у његовом винограду“ и да наставимо дело апостола. Позвани смо да у његово име, без људских планова и програма радимо на трансформацији друштва, у мањим и већим друштвеним заједницама, а у исто време да себе мењамо у синове и ћерке Светлости Христове.

Тачно је да нас модерна социјална структура, нажалост, збуњује, а поготово нас пастире Христовог стада, до песимизма због стања света, који је отуђен од извора живота. Као резултат, наше срце може постати ослабљено у нашој љубави према Христу.

Ипак верујемо да нас љубав Бога Оца, благодат Господа Исуса Христа и заједница Духа Светог неће никада оставити. Господ нас тајнама, на невидљив начин трансформише.

Са овим мислима, отварамо семинар и молимо Бога да нам да знак за наше добро да би могли да напишемо нову страницу историје у којој ће Христос бити слављен као наше васкрсење и живот у Православној Цркви, молитвама Пресвете Мајке Божје, светих мученика, Светог Василија Великог, Светог цара Константина Великог и свих светих. Амин.

Обраћање Патријарха Вартоломеја на семинару о Миланском едикту, Цариград, мај 2013.

Извор: http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7208