Недеља Страшног суда

Drugi dolazakСвети Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу Страшнога суда

Само Бог Који је био човек, зна шта је човек, зна његове муке, зна његове проблеме. То је Господ Христос. Он је постао човек, ради чега? Да нам донесе све што Бог може дати човеку, сва блага Неба: Царство Небеско, Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Живот Вечни. Бог је постао човек ради тога, није ни ради чега мањег, него да све што је Божије да људима и да као главну Благовест објави: да је сваки човек биће које има у себи много Божанског, много Божијег: да је сваки човек саздан по лику Божјем; да је сваки човек боголико, христолико биће, сваки човек, без обзира био хришћанин или нехришћанин. И тако се ствара човек.

Вели се у Светом Еванђељу, да Господ свако биће људско које силази у овај свет, осењује Својом светлошћу и обасјава Својом светлошћу. То значи: да сваки човек носи у себи, у клици, Господа Христа; да је свака душа, у ствари, од самог почетка свог, хришћанка. Друга је ствар што ми то злоупотребљавамо, што ми после гресима ружимо, унаказујемо Божији лик у себи. Углавном, створени смо као христолика бића. Да, Господ Христос је дао сва средства спасења човеку кроз живот, (спасена) од греха, смрти, ђавола. Он, само Бог јачи је од ђавола, нико више. То смо ми људи показали скупа својом историјом, када смо се окренули од Бога и пошли за ђаволом. Па је овладало светом – ко? – Грех, смрт и ђаво. И на Страшном Суду, шта ће се тражити од нас, од сваког човека? Истраживаће се, најпре, како смо се односили према људима у овоме свету, сваки од нас. Да ли смо се односили према њима као створењима Божијим, или као нечем супротном? Да ли смо се односили према њима као носиоцима лика Христовог у себи, у души својој, или нисмо?

Спаситељ је показао у данашњем Светом Еванђељу, Еванђељу Страшнога Суда, да ће мерило Страшнога Суда бити наше Христољубље, наша љубав према Господу Христу. Односно, наша љубав према људима као носиоцима лика Божијег у себи. Јер, у чему се састоји Благовест Господа Христа? Цело Еванђеље састоји се у томе да покаже и докаже да је човек мали Бог, мали Христос, и да са човеком тако треба поступати, као са малим Христом, са Христом који треба да се развије у твојој и мојој души. То казује данашње Свето Еванђеље. Кад се Господ обраћа праведницима, Он вели: Ходите, примите Царство приправљено (вам) од постања света. Какву врлину онда Он тражи од нас? Зашто назива праведницима те људе које ће увести на дан Страшнога Суда у Царство Небеско? Зато што су они послужили човеку, људскоме бићу у овоме свету као божанскоме бићу, послужили свакоме бићу као маломе Христу. Јер, сва Благовест Господа Христа садржи се у томе да покаже и докаже да је човек створен за Живот Вечни, да је човек створен да постане мало божанство по благодати Божијој, по милости Божијој. Зато је Спаситељ и објавио и рекао, кад су га они питали: Када Те видесмо гладна, или жедна, или боса, или у тамници, или болесна, кад је то било? А Господ одговори: Када једном од ове моје најмање браће учинисте, мени учинисте. Чинећи њима добро, ви сте Мени чинили добро.

Сећате се кад је Савле гонио Цркву Христову, Спаситељ му се јавио обасјан у светлости и вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? Јер, гонећи моје следбенике, хришћане, ти Мене гониш у њима. То је љубав Господа Христа. Он се стално преображава у свако људско биће. И зато ће на дан Страшнога Суда бити главно мерило да ли заслужујемо Царство Небеско или не, то човекољубље, то милосрђе наше према људима.

Зашто ће Господ осудити неправеднике? – Каже се такође у Светом Еванђељу: гладан бејах, не нахранисте ме; жедан бејах, не напојисте ме; го бејах, не обукосте ме; гост бејах, и не примисте ме; у тамници бејах, не посетисте ме; болестан бејах, не обиђосте ме. Када је то било Господе? Онда ће Он рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни. Када је то било Господе? – Онда и свагда када сте према људима и ма ком човеку поступали као према бићу које није од Бога, које није створење Божије.

Тако је, браћо моја, Господ Христос прогласио за највећу врлину еванђелску, милосрђе и милостивост. У дивним песмама које су се певале синоћ и данас, милосрђе или милостивост назива се царицом врлина – „царица добродетељеј“. Шта хоће тиме да се каже? Хоће да се каже да све еванђелске врлине сливају се у ту једну врлину, то јест, у врлину да свакога човека ми гледамо као носиоца иконе Божије, као носиоца Господа Христа у себи, макар у најмањој мери.

Значи, да наша вечна судбина у ономе свету зависи од наших ближњих, од човека, од брата нашег. Стога, пази како поступаш са сваким човеком. Сваки човек, био и најгори, сваки човек има у својим рукама твој рај и твој пакао. Ако ти неког окајаног грешника, великог грешника осудиш, осудио си себе. Ако си поступао са човеком као са бићем Божијим, па и грешним, ако си одвојио у грешнику грех од грешника, и волиш грешника, а осуђујеш његов грех, ти си на путу еванђелском, ти у ствари корачаш ка Царству Небеском. Ти ћеш са свима другим праведницима чути глас, диван глас Господа Христа: Ходате у Царство Небеско које (вам) је приправљено од почетка света.

Зато не треба ниподаштавати ни једног човека, ни највећег грешника. Највећи грешник има у себи макар мало добра, као што и највећи праведник има у себи неко мало зло. Зато, чинимо људима оно што би желели да они нама чине. Сви ми волимо да нас сматрају за добре. Тако исто и ти поступај. Сматрај за доброг и оног који је најгори, јер и у њему има Божанског добра.

Тако је Господ казао кроз данашње Свето Еванђеље. Он није направио никакав изузетак говорећи о данашњој заповести, већ је показао да сваки човек гладан био, бос био, го био, да сваки човек заслужује твоју љубав, твоју милостивост, твоје милосрђе, еда би Господ и према теби био милостив. И велики Светитељ Исак Сирин одговара на питање: како то да Бог Љубави љуби грешнике у паклу. Бог Вечне Љубави љуби грешнике који су у паклу. То јест: у паклу тек, као што знамо из приче у данашњем Еванђељу, у паклу тек људи, грешни људи, сагледају и виде да је Господ Христос заиста дошао у свет, да спасе људе од греха, и од ђавола, и од смрти. Они виде тек онда и осете сву љубав коју је Господ имао за људе, дошао у свет и постао човек да нас спасе од греха, од смрти и ђавола и од пакла. Тај бич љубави и јесте најстрашнији за грешнике, јер је то Љубав. А кад љубав бичује оне који су били против љубави целог живота и ратовали против ње, у томе је њихова вечна мука.

Налазећи се пред Великим Постом, ми уствари корачамо ка Светом Васкрсењу Христовом, које и представља собом Страшни Суд. То је победа над смрћу, то је победа над грехом, то је победа над ђаволом, то је победа над паклом. Господ је сишао телом Својим у гроб, душом Својом сишао у пакао и разорио смрт Својом Божанском силом, и васкрсао из пакла све који су били у паклу. То је несумњиво највећа милост и највећа љубав коју је. Бог могао дати људима. Тако и ми, спремајући се за Васкрсење Господа Христа, да у Његовој светлости сагледамо себе и сав свет око себе, и све људе, треба да узмемо на себе подвиг поста и молитве, еда бисмо очистили душе своје, омекшали их, разнежили их, начинили их милостивима, да би се према свима људима понашали, према свакоме човеку као према христоносцу, као према боголиком бићу.

Нека би Благи Господ молитвама Пресвете Богородице и свих Светих даровао и нама те силе васкрсне, очишћујуће силе, да и ми целог живота свог односимо се према људима као према својој христоликој браћи, као према малим божанствима, да их служимо целога живота свог, еда би смо на тај начин служили себи. Јер, ми служећи Господу Христу, у ствари, служимо себи, својој вечности, своме вечноме блаженству. Ако тога немамо, ми не можемо служити себи и стећи Небеско Царство и небеско блаженство саможивошћу својом. Јер, то није у нашим рукама, све је то у рукама Господа Христа. А ето, Он нам је кроз данашње Свето Еванђеље казао ради чега и због чега људима даје Царство Небеско и Вечни Живот.

Нека би се на нас смиловао молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, да и ми радосно служимо браћи својој, ближњима својим, да никога не осуђујемо. Да себе прво осуђујемо и своје грехе и онда послужимо Господу Христу у овоме свету, еда би смо, изишавши из овога света и ми са Праведницима, када дођемо на Страшни Суд, чули дивне речи Спаситељеве: Ходите благословени Оца мојега у Царство које вам је приправљено од постања света.

Нека би Благи Господ све нас сачувао на путевима еванђељског спасења, еванђелском мисли и расположењем и дао нам Живот Вечни у Свом Небеском Царству. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије