Недеља осма по Духовима

Hristos i gresnicaСвети Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу 8. по Педесетници

Празник Свете славне Великомученице Ефимије и Свете славне кнегиње руске Олге. Еванђеље о грешној жени. У граду, гле, беше жена Грешница, а Спаситељ, позван на обед, у кући једног фарисеја. Бог у телу, жена у гресима. Какав сусрет! Осетила је она неке чудесне таласе милине који се лију из Господа Христа. Осетила је жена да тај чудесни Исус из Назарета, Који погледом и речима лечи од свих болести, може и њу излечити од њених грехова.

И гле, она пуна грехова, купује скленицу мира, када виде, виде Бога који је у телу, и каже себи: Не! Ја нећу ништа говорити! Како ћу ја говорити Богу који је преда мном? Ја ћу клекнути, ја ћу плакати, ја ћу му сузама сву душу своју казати! И заиста, нико ми неће говорити. Она улази у кућу фарисејеву, а Господ за трпезом. Стаде са страхом, са скленицом мира крај ногу његових, и плакаше… То је први дар, Господе, који ја могу Теби да принесем. Први дар… А тамо је пакао, пакао грехова и страсти мојих. Гле, цео град зна каква сам ја, цео град зна да сам сва прљава и гадна. Ето, ја дођох к Теби. Ништа немам осим суза… Плакаше, и сузама ноге његове праше. А Господ благи ћути и гледа. Морала је бити необична тишина. Морало је бити запањујуће страшно. Позната блудница усудила се, ето, дошла са мирисима, плаче… сузама пере ноге Господу, „косом својом отираше“, вели Свето Еванђеље, косом својом. Каква сцена, Господе!

Ето, грешница нема ништа осим косе да Ти ноге отре, да ти каже ко је она, каква је. Али ето, њене су сузе речитије од свих речи, од најречитијих људи у овоме свету, а Ти видиш сву њену душу и сав њен пакао. „И целиваше ноге Његове, вели се у Светом Еванђељу, и мазаше их миром“… Господе, ја у души својој осећам смрад! Како ћу гнојем својим да мажем ноге Твоје, Господе? Ево, ево мириса који си Ти створио, којима мажем божанске ноге Твоје… Ништа не говораше грешница. Ни речи нема, отказао језик. Она не може да проговори ни то: „Господе, ја сам грешница“. Све је утрнуло, све осим душе која пламти љубављу према Господу и у чудесном покајању, сва, сва се излила у сузе.

Дуго је морала трајати та страшна, необична и чудесна, и мила, и умиљата тишина. Било је ту званица разноврсних, било је ту много фарисеја које је Симон као пријатеље позвао, ту су били ученици Господа, и ко све ту није био? А грешница пере ноге Богу! Чуђење, морало је бити тешко и страшно. Господ прекиде тишину и вели Симону, домаћину који га је позвао: „Имам ти нешто казати“. – „Казуј“. – ,Два човека беху дужни једном повериоцу. Један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад немадоше да му врате, он поклони обојици. Реци ми Симоне, који ће Га већма љубити?“ – „Онај коме више поклони“,рече. – „Право си судио“, одговори Спаситељ. ,Ја у твоју кућу уђох и ни воде ми ниси дао, а ова жена сузама својим опра ми ноге. Целива ми ниси дао“, ниси ме загрлио како је обичај, „а она ноге моје целива. Уљем ниси намазао главе моје, а она мирисом обли ми ноге“, а ти се у чуду питаш и велиш у себи: „Ова је жена грешница. Када би он био пророк, знао би ко и каква Га се Грешница дотиче“. Тада Господ откри своју тајну: Због твога сазнања и свецелог покајања, рече јој,„опраштају ти се Греси многи, јер је велику љубав имала“. Према коме, Господе? Према Богу у телу.

Љубав према Богу – ето, то је оно што је Он нама дао. И „опраштају ти се греси“, то је та божанска сила која се излије изнад човечије душе, она сагори у теби све грехе што су у души, гаси све грехе свих очајника, све страсти. А с друге стране, љубав се твоја распаљује још више. „Ко мало љубави има, мало му се прашта“. А тада Господ Симону рече: Знаш ли ти ко си? Ти си покајани грешник. А љубави имаш према мени; ето, позвао си ме на обед, али позвао си и друге људе. Може бити да си имао гордости, ето, ушао ти велики Учитељ у кућу и дошао на обед. Све је то добро, али то је мала љубав… Гледај, она је казала сву душу своју, од земље до неба и изнад неба, казала све што је у њој кроз сузе, кроз ту чудесну љубав коју осећа према мени. „Опраштају ти се греси твоји“, сви. Сви, Господе, зар сви? Сви греси! А фарисеји који су били ту као званице, почеше гунђати у себи: „Ко је овај да Грехе опрашта“? А Господ се окрену жени и рече: „Вера твоја спаси те, иди с миром“.

Завршена је драма, спасена је душа, казано је читаво Еванђеље спасења жена у овоме свету, Еванђеље сваке жене, сваке грешне жене. А ко је безгрешан, који човек није грешан? Свака жена и сваки човек, који се може похвалити и Господу Христу рећи: Нека је познато теби, ја немам греха! О, ако би се то и десило, то би био, могуће, само човек гордости сатанске, гордости демонске, гордости јудинске. Али, овде нормалан човек, нормално људско биће кад греди Господу осећа сву грешност своју. Не само грешност, него и свегрешност. Како стати пред лице безгрешног Господа, још тако Милостивог, тако Благог?! Али, Еванђеље се баш зато развило, велико и чудесно Христово Еванђеље, Еванђеље Бога љубави, да нам казује пут, врло лак пут за спасење од најстрашнијих и највећих грехова. Гле, позната грешница у овоме граду, јавна грешница, како је лако дошла до спасења душе. Шта је довело ка спасењу, да ли сузе, да ли покајање?

Шта је то покајање? – Омрзла је грех своје душе. Ставила себе пред Господа Христа, огледала себе у Његовом огледалу и видела сав пакао у себи, видела све ђаволе своје, све страсти своје, све страхоте своје, видела сву вечност пуну мрака и таме и мука. Пакао! Тада – проломила се душа у потоке суза, а руке, руке као да су чупале косу и савијале и ноге Христове отирале. И све за пример нама. Све блажено и дивно, све од Господа Христа. Еванђеље Његово, како је слатко и како је лако! Нема греха који Он неће скинути са мене и са тебе.

Гле, Еванђеље човека грешника много је страшније него данашње Еванђеље грешне жене. Еванђеље грешнога човека, то је блудни син. Блудни син, одметнуо се од Оца Небеског. Од кога се одметнуо? Одметнуо од Бога, отишао далеко, неће да види Бога, служи ђаволу, да пасе свиње њему, то јест страсти своје пасе, живи сав у страстима, сав је изван себе, полудео је, вели Спаситељ, изван себе је. Тако је човек грешан, јачи од жене по снагама својим, он је јачи и у гресима и у страстима. Ето, његово страшно Еванђеље: он у туђој земљи пасе ђаволима њихове свиње, пасе своје страсти. Живи сав у гресима, и код њега одједанпут се јави покајање. Шта ја радим ово, где сам ја? Ја сам у даљњој земљи, ја лутам по пустињи лудих страсти својих, ја живим у лудим жељама својим. То је моја пустиња, моја смрт, бескрајна и бесконачна смрт. Јер свака моја страсна жеља која не може да се задовољи бескрајна је и бесмртна, и тако је и мука моја бескрајна и бесмртна, и пустиња моја је бесмртна и бескрајна. Идем оцу; ја сам некад припадао Оцу Небеском, идем к њему. Рећи ћу му: „Сагреших небу и теби, прими ме“, поново ме прими. Чуј ме, Спаситељу … А кад блудни син „дође к себи“, рече: „Идем оцу“, па се тргао од свога лудила. Док је био ван Бога, живео је у страстима, он је уствари био ван себе, вансебан. И заиста, човек у страстима је вансебан, у већој или у мањој мери. Не зна себе, не види себе, не познаје себе, чини лудости, глупости, али овог пута да чине велики … Али, кад „дође себи“… Покајање скида са његове душе сав јад, сву таму, све помрчине. Идем, идем Оцу Небескоме: „Сагреших небу и земљи!“ Гле, шта је око мене страсти: свиње, ђаволи, легиони ђавола, све је то ушло у мне, пакао до пакла. „Оче, сагреших небу и земљи, прими ме као слугу“. А „Отац, угледавши га издалека, потрча“, као што вели у Светом Еванђељу, „дотрча к њему и загрли га“, и не чека да му исповеди своје грехе. Уђе у своје палате небеске и нареди Анђелима да „донесу најлепшу хаљину да Га обуку, прстен на руку да му ставе“, да приреде гозбу, највећу. И рече Отац: „Гле, овај мој син беше мртав и оживе, овај син мој беше изгубљен и нађе се“.

Хајде да се веселимо, и стадоше да се веселе. Веселе се сви Анђели! Ето, покајао се један грешни човек. Шта значи човек за Бога? И грешан човек значи много за Бога. Сва су се Небеса обрадовала кад се један грешник покајао.

Тако, брате и сестро, биће радости на Небу да се ја и ти покајемо. Ако се сваки од нас покаје, ако сваки од нас заплаче као ова грешница, јадна и дивна; и ако нађе себе у одлучности и жељи да пустиње лудих жеља својих остави, као блудни син, да дође к себи, покаје се и потрчи к Небу, Царству Небескоме; несумњиво, несумњиво, Отац ће Небески потрчати и њему, и теби, и мени у сусрет, и рећи мени и теби: „Мртав беше, оживе; изгубљен беше и нађесе“. Тада, тада настаје радост међу Анђелима на небу, а највећа радост у срцу свемилостивог Оца Небеског.

Ето, Еванђеље грешне жене и Еванђеље грешног човека казује нам сав пут спасења. Бог у телу је ту с нама, Господ Христос, сишао је и увек остаје с нама у Цркви Својој. А ми, ми смо увек људи, увек грешни који личимо на ту грешницу, личимо на блудног сина, кад смо у истим гресима. Наши су греси мање више исти, сви исти. Мој се не разликује много од твојих грехова, ни твоји од туђих. Сви ми у гресима личимо један на другога. Наше покајање је исто, покајање да одлучно рекнеш себи: Нећу више мој грех, нећу више своје страсти! Господе, изведи ме из пустиње лудих жеља мојих. Врати ме себи, врати ме памети, да не чиним више вољу несрећних демона, да не чиним вољу страсти и грехова, да Теби служим, Господе! Служећи Теби, ја ћу најбоље служити себи. Јер Ти, Ти си вечност, Вечити Живот, вечно блаженство.

Како је дивно бити човек! Како је, Господе, узвишено постати човек, како је слатко бити човек, како је Господе… Он, Он за свакога има загрљај, Он свакоме рекне: „Вера твоја спаси те! – да рекне као жени грешној.

Чудесно Еванђеље Господа Христа збиће се и на нама, и Он Свемилостиви и Свеблаги загрлиће и тебе покајника, макар био најстрашнији грешник. И очистио те и удостојио Царства Небескога.

Њему, уистину Јединоме Истинитоме Богу, нека је и од нас грешних и малих: слава, част и хвала кроз све време, кроз сву вечност. Амин.

1966. године у манастиру Ћелије