Недеља о митару и фарисеју

o-justin-mitar-i-farisej-1966Беседа Светог преподобног оца Јустина Ћелијског у Недељу митара и фарисеја

Данас је Недеља митара и фарисеја. Данас уствари почиње Ускрс, Ето, десило се велико чудо. Десило се васкрсење душе пре славног Васкрсења Господа Христа. Десило се то у некој незнатној црквици. Тако гласи данашња Благовест, данашње Свето Еванђеље: Два човека ушла у цркву да се Богу моле: фарисеј и цариник. Фарисеј се мољаше и хваљаше себе у молитви. А цариник стајаше издалека, и не шћаше ни очи своје подигнути у небо. Бијући прсе своје каже: „Боже, милостив буди мени грешном“. Ето тада, тада се збило васкрсење ове душе, јер драги Господ, гледајући га и слушајући њихове молитве, рече: „Овај отиде оправдан кући својој, отиде спасен кући својој, а не онај“.

Шта је то спасење? Шта се десило са овим човеком? За неколико речи доживео је Васкрс, васкрс своје душе. Спасена душа, значи – шта? Спасена из пакла и узнесена у рај. Спасена од греха и узнесена у Царство Небеско. Спасена од ђавола и узлетела Богу. Чудо, чудо које (је) овај покајани цариник учинио са собом. У овој његовој смерној молитви сав је Ускрс његов. Уствари, у смерној молитви Ускрс је мој и твој и свачији, Ускрс лични, посебни, пре славног Васкрсења Спасовог, пре славног Ускрса Његовог, којим Он спасава сав род људски и осигурава у телу људском васкрсење из мртвих и бесмртност и Живот Вечни. Та васкрситељска сила у неколико молитвених смерних речи: „Боже, буди милостив буди мени грешноме“. Каква сила дата човеку, каква власт!

Гле, ти човече, који живиш на земљи у гресима, у мукама, у тминама, у помрчинама, ти баш хоћеш силе и моћи да себе одједанпут извучеш из тога, да муњевито полетиш ка Небу и освојиш Небеско Царство. Каква је сила у смерној молитви, каква васкрситељска сила! Колика ја сила ова цариникове смерна молитве показао нам је у новије време Свети Серафим Саровски, велики Светитељ Православни. Он је хиљаду дана и хиљаду ноћи на камену провео непрекидно молећи том истом молитвом: „Боже, буди милостив буди мени грешноме“. Хиљаду дана и хиљаду ноћи. И по самом његовом изгледу тада су у њему престале све страсти и сви похити ка греху. Он је постигао бестрашће, постигао је уствари Живот Вечни на земљи. Постигао је на земљи анђеоски живот, живот без греха. Какав је то размак? Какво растојање између човека грешника и Бога? Гле, Свети Серафим Саровски светом и чудесном миротворном молитвом себе васкрсао из свих смрти! Јер сваки грех мала смрт. Он је васкрсао из свих смрти, победио све страсти. Свака страст пакао. И (он) са душом узишао у Царство Небеско. Показао пут свима нама, показао каква је васкрситељска сила у овој цариниковој молитви: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

Шта је уствари урадила ова молитва са душом цариниковом? Шта је урадила ова молитва са душом Светог Серафима Саровског. Ослободила их страсти, ослободила их греха, ослободила их смрти, ослободила их пакла. Ето каква сила је у овој краткој, чудесној молитви! Пређен сав пут од пакла до раја, сав пут од човека до Бога, сав пут спасења. Такав је пут отворен и теби и мени и свакоме људском бићу. Немамо извињења ако остајемо у гресима. Гле, како је лако спасити се. Погледај на цариника покајаног који ништа друго не чини, бије прси своје и вапије: „Боже, милостив буди мени грешноме“.

Спаситељ указује да је потпуно истинита и свечудотворна она Његова чудесна реч: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско“, та прва заповест међу заповестима еванђељског живљења. Као што је гордост сва за човека грех (који сурвава) у пакао, у смрт; не само за човека, него и Арханђела првог претворила га у ђавола, у сатану, и он створио себи пакао. Господ даје муњу коју ја и ти можемо употребити, и такву силу да мене и тебе, и васцело биће моје и твоје, пренесе из пакла у рај, у Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, блажени и смирени значи, јер је њихово Царство Небеско, њихово је, вели. На земљи си, али ако си смирен, имаш то смирење које грехе протерује из душе, смирење које смрт истерује из душе, смирење које сажиже и спаљује сваког демона и сваког ђавола, гле, већ је ту Царство Небеско. Већ је ушло у њега… (и изгони) све што би те одвојило од њега и отело ти Царство Небеско.

Непрекидно се велича смирење као једна победна сила, као Божанска сила, сила која нам је дата од Господа Христа. Назива се смирење високотворно, високотворно је смирење. Смирење је сила Божанска која чини велике ствари са човеком, тако велике ствари да му даје Царство Небеско. У посед, у имовину даје му Рај, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Заиста, високотворно је смирење.

Онда, Бог је постао човек. То је највеће смирење које се могло десити у свима световима. Да Бог постане човек, постане погани човек, човек који је сав огрезао у смрти, и у греху, и у паклу… Он, Безгрешни, Вечити, решио да постане човек. Какво смирење, какво смирење за Бога – да прими смрт за човека! Он је сишао због смрти наше, због смирења нашег, да би нас подигао из мртвих. То Његово Божанско смирење – ето нама спасења. Зато је велики Светитељ Божији Варсануфије Велики рекао: „Смирење је скраћено спасење“. Имај смирења, ето, спасен си. Јер, то твоје смирење предаје (те) Господу Христу, смерном и смиреном Богочовеку, Који те подиже из свих твојих паклова у Небеско Царство и даје ти га у наслеђе. Та сила створила је све Светитеље, та сила створила је и ствара све хришћане. Ко има те силе спасења побеђује све грехе.

Значи, ја и ти, ако се решимо на подвиг смирења, да смиримо себе пред Богом, да примимо Њега, свога Спаситеља, да Њему служимо, да Његов закон испуњујемо, ето нам спасење – и Господ Христос заиста постаје и мој и твој Спаситељ. Сваки човек хришћанин смерно сагледава све своје недостатке, сва своје мане, све своје грехе, све своје смрти и сав свој пакао, (као) човек који би стао пред Господа Христа и осетио да је грешник. Бог сваком осим гордељивца – а гордост је увек позајмљена од ђавола, увек његова, увек отима човеку Бога и отима човеку спасење душе – Господ Благи Својим Еванђељем даје силе и моћи, Својим човекољубљем даје свакоме човеку да сам себе подигне. Како? Кроз смирење. И чинећи то сваки човек уствари очишћава своју душу од сваке нечистоте. Лечи себе од сваке болести. Нема греха који се не може очистити. Видите, Он ни истраживао није грехе смерног цариника. Он их је видео, али од њега није тражио да их ређа. Доста је било то што је цариник себе осетио грешним и што је сву душу своју излио у вапај: „Боже, буди милостив мени грешном“.

Шта је човеку потребно у овоме свету за спасење? Ништа. Уствари, врло мало и теби и мени: смерна покајничка молитва. Нити се тражи као жртва, нити као имање, нити као приноси, нити као гасиш сунца, нити као палиш звезде, ништа слично. Човече! – стани смерно пред Господом Христом, Свемилостивим Човекољупцем, и завапи: „Боже, буди милостив мени грешном“. Али, у човеку дела грехољубива сила демонска. Он не може да смири себе таквом молитвом. Он не може да натера себе зато што неће. Све зависи од наше воље, браћо и сестре. Све од нашег хтења. Хоћемо ли да будемо спасени сигурно ћемо да будемо спасени. Нећемо? – сигурно нећемо да будемо спасени.

Господ Благи не намеће никоме спасење; не намеће никоме ни погибао. Ни ђаво не може наметнути погибао човеку. Он само може да предлаже човеку оно што је зло. Човек својом вољом усваја то или одбацује. Ђаво куша свакога и нуди му сласти греховне. Од нас зависи да ли ћемо прихватити те сласти или не. Какво је мучење за човека живети међу ђаволима! Какво је понижење за човека живети међу ђаволима, и живети међу гресима, и међу смртима! Какво је понижење за човека живети у паклу! Зашто понижење? Зато што је човек боголико биће, човек је саздан од Бога да наследи Небеско Царство, да наследи Вечни Живот, а не да себе преда смраду пакленом, демонима, свима страхотама. О, каква срамота за човека! Понижење човекова бића које је створено од Бога за Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду.

Каква красота за душу човекову, када сама себе понижује, а Господ га уздиже! А то бива кроз смирење, кад човек смири себе пред Господом, као овај цариник, тада му сва богатства Неба Господ, Који је дошао у овај свет, даје таквоме човеку. Отиде оправдан и спасен кући својој. Значи гле, ево га, ушао је у Царство Небеско, Царство Небеско постало је његово. Блажени сиромашни духом, његово је Царство Небеско. Какво прослављење човека! Каква слава! Од срамоте греховне, ето, човек уздигао се у анђеоске лепоте. У анђеоску славу, и још више, још узвишеније. Пресвета Богомајка, изнад архангелске и херувимске славе, изнад свих Архангела и свих Ангела. Каква сила, какво величанство, какав сјај, каква лепота за људску природу!

Зато је Он, богат будући, што је сам Бог – а ко је богатији од Бога? – постао човек (и осиромашио) да нас, како вели Свети Апостол Павле, Својим сиромаштвом обогати. Постао је човек да би мени и теби човеку, из Своје човечанске руке, предао Небеско Царство, предао Вечну Истину, Вечни Живот, Вечну Љубав и сва Божанска богатства. Има ли шта веће за човека од тога? Има ли шта славније? Пред Господом смириш ли себе вером у Њега, молитвом смерном, гле, постајеш неосиромашен богаташ, богатији од сваког Анђела и Арханђела, богат као Бог. И извршује се и испуњује се она блага реч Спаситељева о човеку који се богати Богом у овоме свету. Грех је, (када) човек води себе ка нечовеку, човек води себе у загрљај ђаволу, када се у овоме животу не богати Богом, него се богати пролазним, трулежним богатствима овога света. А кад се богати Богом, он заиста наслеђује сва богатства небеска и постаје сунаследник Христов, сунаследник Сина Божјег. Таква је љубав Господа Христа према човеку. Он нуди Своје богатство, нуди Своје Царство Небеско. Наше је да ли ћемо то примити или не.

Када је Еванђеље Христово примио, и смирење на себе Христово узео, Свети Антоније кога данас Црква слави, е, он је од себе изградио чудесну наданђеоску личност. Човек у телу, а уствари анђео у телу. Он је силом Христовом, смирењем, молитвом, постом и бдењем, постао јачи од сваке вражје силе, не само једне, него свих. Он се играо са демонима и исмевао их и чикао их. Ево, ја сам Антоније, не можете ми ништа учинити!

Ко ће ме раставити од љубави Христове. Ко? Ви? Ви сте сенке немоћне! Хулници, ништаци! Дим и огањ. И од његове молитве заиста су се они растапали, као дим и огањ ишчезавали и бежали. Све зависи од наше молитве, од наше вере, од нашег труда.

Тешко човеку који свесно иде у смрт, који свесно ради против свог спасења!… Непокајани греси, о колико је хришћана са непокајаним гресима! Колико је погибија душа због непокајаних грехова! А Спаситељ је рекао за сваки грех… то јест, за свако грешење и свесно остајање при греху, то се неће опростити. Кад човек, свесно душа има Господа Христа и Бога, остаје свесно при томе, неће да се каје, нема му опроштаја ни овога ни онога света. Као што нема опроштаја ни ђаволу. Зато што се добровољно такав човек укорењује и утврђује у свему што је богоборно, у свему што је против Бога. … Али он је упропастио своја добра дела. Чиме? Охолошћу својом. Ето нисам као остали људи хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Нисам као они. И гле, цариник покајани оде спасен својој кући, а не он, не фарисеј. Страшно је када човек остаје свесно у својим гресима.

Први знак покајања то је да човек мрзи своје грехе, своје страсти, да се бори са њима. Чим то Господ види у теби, Он прилети теби, шаље ти Анђеле, безброј Анђела да те подрже у твоме подвигу, у твојој борби да савладаш грехе, а из свих грехова да савладаш ђавола, да савладаш све ђаволе који нападају тебе кроз страсти и сласти. Не сумњај никада, Господ ће те спасти. Даће ти потпуно покајање и смирење и рећи ће души твојој: „Оправдана си, спасена си“. Мудра реч Светог Антонија данашњег, великог Светитеља Божјег, који казује Господу да и ђаволу опрости, да ђавола поврати у ред анђела, да га спасе пакла и да му подари Рај и Царство Небеско. То је он доживео. Иако је био велики противник ђавола, изборио се за спасење своје душе, он је у моментима својег великог човекољубља жалио и саме ђаволе и молио се Богу за њих, за њихово спасење. И десило се једном ово. Свети Антоније је био прозорљив, видовит. Он је видео и анђеле и ђаволе да круже око њега и лете између неба и земље. По дару Божијем, због великих подвига, он је био велики мислилац и прозорљивац. Пошто је искусио демонска кушања разноврсна, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства и њихова зла. И много пута је својим телесним очима видео и анђеле и ђаволе како се труде око људи да их привуку сваки на своју страну. Беше толико велики и моћан у својим врлинама да се ругаше несретним дусима и исмеваше их. Понекад их и наговараше подсећајући их на то како су бачени са неба и како се имају вечно мучити у огњу.

Читамо из Житија Светог Антонија, једном се десило ово: два демона се договараху како да отиду славноме старцу Антонију, и разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер, старац беше постигао велико бестрашће и савршено живљаше и беше се обожио: испунио себе Божанским силама које Господ дарује за подвиге, дарује нам (кроз) Свете Тајне, нарочито Свето Причешће. Беше се обожио пресветлим Духом Светим. И један од те двојице демона говораше другу своме: „Брате Серафере, јер тако беше име овоме демону, ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не?“ Одговори други: „Ко то може знати?“ А Серафер рече: „Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију који нас се не боји, те да се код њега обавестимо о томе и сазнамо“. Одговори му други: „Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак иди, еда би на неки начин сазнао шта желиш“. И Серафер се претвори у човека и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. Он, Бог, желећи да покаже, да ни од кога који се каје не окреће главу, него прима све који му прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу ни од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено је сакрио од старца Антонија намеру овога демона. И добри Антоније, видећи пред собом човека, а не неког демона упита га: „Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама?“ А препредени демон одговара: „О, оче, ја нисам човек већ демон, и зовем се Серафер.“ Пита га старац: „Шта хоћеш да ти учиним, Серафере?“ И Преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му не беше још ништа открио. Демон одговори: „Оче Свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје или не. Ако би примио ђавола примио би мене, пошто сам учинио дела која и он чини“. Старац рече: „Испунићу ти молбу, али иди данас дому свом, па дођи сутра овамо, ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже“. И демон оде. Кад падне ноћ старац подиже к небу своје свете руке и помоли се човекољубиво(м) Богу да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах анђео Господњи стаде пред старца и рече му: „Овако каже Господ наш: Зашто ме молиш за демона. Он је дошао да те лукаво искуша“…

 1966. године у манастиру Ћелије

Преузето са: http://radiosvetigora.wordpress.com