Недеља 24. по Духовима

Poziv Petru i AndrejuСвети Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу 24. по Педесетници

Господ је кроз своје Свето Еванђеље казао страшну истину о нама људима.

Шта је овај свет? Шта је земља? Море смрти, а ми људи дављеници у том мору. Нико није изузет, сви су дављеници у мору смрти. То нам открива данас Еванђеље, када Господ позива Своје ученике, рибаре Галилејске: Петра и Андрију, Јакова и Јована. Чудна реч Спасова, чудна Благовест Његова:„Хајдете за Мном и ја ћу вас учинити ловцима људи“. Каквим ловцима људи, Господе! Људи, звериње? Шта су људи? Још горе, људи су дављеници смрти, дављеници у мору смрти. Ту излаза нема. Сви умиру, сви се распадају, сви се размиле у црве. Ви се хвалите човеком, хвалите људи културом, цивилизацијом! Шта је све то? Бљувачке, бљувачке, бљувачке. А смрт? Ето, у мени и теби, и око мене и око тебе, и у нама свуда смрт! Дављеници смрти! Ето, то је истина коју нам Господ данас објављује у Светом Еванђељу, страшна истина.

Али, како то могу Твоји Галилејци постати ловци људи? Које су то мреже које ће нас људе извадити, извући из овог пораза смрти? Где су те мреже? Господ их даде – то је Он сам. Он је ову земљу, Он ову нашу планету, Он ову пепељугу нашу коју називамо земљом, Он је претворио у Острво Васкрсења. Једини Он победио смрт, васкрсао, и нама људима подарио Живот Вечни. То је та Блага вест, то је то што је Господ Христос једини могао дати људима и нико други. То је оно што сви гониоци Христа, од Понтија Пилата, преко Диоклецијана, па до данашњег дана, то је оно што вера у Господа Христа држи у свим срцима људским, у свим срцима хришћана, и спасава нас из мора смрти. И без тога, без Васкрсења из смрти, овај свет нема никаквог смисла.

Човек у њему, шта је бедни човек? Врећа црва, врећа слабости и немоћи. Човек – каква велика беда без Христа! Идући за Господом Христом човек добија смисао у овом свету. Јер, без Бога, без Њега, нас смрт дави, смрт сваког од нас дави и удављује. Зато је вера у Господа Христа сваком људском бићу неопходна. Зато је вера Христова, ево две хиљаде година, пролазила и пролази, кроз шибе и страдања и муке и невоље. Па ипак, гонећи Христа не могу да униште веру Христову. Што је смрт за нас хришћане? Ништа! Ми се не бојимо смрти. Јуришите са свима атомским бомбама на нас. Ништа, ништа, ништа нам не може заменити Господа Христа у овоме свету!

Зато смо ми за Њега. Зато ми кроз све муке и невоље пролазимо. Ево, две хиљаде година тако је Хришћанство дошло и до нас, гоњено увек, гоњено данас, гоњено сутра, гоњено јуче, али бесмртни Мученици, бесмртни Христови следбеници. Земља постала Острво Васкрсења, кроз Васкрсење Господа Христа – то је најважнији доживљај у историји света, то је најважнија истина, то је најважнија Благовест. Зато је Господ Христос и једини имао право да назове Своје Учење Еванђељем, Благовешћу. И ништа мимо Њега, без Њега и Његовог Светог Еванђеља, без Његовог Светог Васкрсења.

Шта је овај свет? Море потопа, море смрти, море гноја, море горчина! Не вреди бити човек, не вреди бити човек без Христа! Идући за Господом Христом, и ја и ти, брате и сестро, добијамо смисао Вечног Живота. Победио смрт за нас и око нас, Господ Христос једини и ненадмашан, нико Њега не може заменити ни у једним од људских светова, нико не може дати оно што Он даје. Даје Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту, све што испуњује Вечни Живот у оном и у овом свету. И Вечни Живот нас хришћана почиње у овом свету да се продужи кроз капију смрти. Зато, ми хришћани увек смо добре воље, вели Апостол Павле. Ми знамо: јачи смо од смрти – а ко је већи непријатељ човеку од смрти? Када њу побеђујемо ми побеђујемо све непријатеље своје, и осигуравамо себи бесмртни Живот Вечни. Да, земља, земља је постала Острво Бесмртности. Тако је Господ васкрснувши победио смрт и објавио Царство Бесмртно Божије у овом свету.

Чули сте данас из Светог Еванђеља кад су Апостоли оставили све, прво оставили мреже, то је био њихов занат, и пошли за Њим, за Господом Исусом, Који у то време, у та три дана није учинио никакво чудо. Они су осетили нешто у Њему, осетили су нешто необично, нешто што нико од људи не може дати, Он даје. И оставили су мреже, Андреј и Петар и Јован и Јаков, оставили су и оца свог и сву родбину. Мреже и оца, све што су имали у овом свету оставили су, и пошли за Оним Који ово острво смрти претвара у Острво Бесмртно, за Господом Христом. И хођаше, вели се у Еванђељу данас, чули сте, Господ Христос прохођаше Галилеју исцељујући сваку болест и сваку немоћ, проповедајући Еванђеље о Царству Божијем. То је Царство Господа Христа над смрћу, над животом, над болестима, и над свим што наш земаљски живот испуњује. Без тога овај живот је ужас и страхота, мука и мучење.

Еванђеље Царства и обећање Царства Христовог. Каквог Царства? Царства Бога Оца и Сина и Светога Духа.

Ми у Оче нашу свакодневно молимо: да дође Царство Твоје. А гле, ми смо ову земљу, ми људи, не тигрови, не вукови, не животиње, него ми људи – претворили смо ову земљу у острво смрти. Ми смо криви пред свим створењима, пред свим животињама, пред свим птицама, за све муке, за све смрти, које даје овај земаљски свет. И човек се хвали – чиме, чиме? Гнојем, гнојем, гнојем.

Да дође Царство Христове Правде, Царство Христове Љубави, да дође Царство Твоје, да дође Царство Вечне Љубави, Царство Вечне Правде, као вечна браћа, сваки је човек вечни и бесмртни брат, и твој и мој. Како ти дижеш на њега руку, како оговараш њега, како можеш њега да озлобиш? Човек – то је бесмртни брат, и у овом и у оном свету, брат. Пази шта радиш са човеком уопште, како гледаш човека уопште, како гледаш на људе. Гледај на њих као на бесмртну браћу, као на оне који ће с тобом живети на ономе свету, почевши од овога света.

А ми, такви људи, Христови људи, чиме живимо? Том Благовешћу Господа Христа, том Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Ко је јачи од хришћана у овоме свету? Нико! Ко је моћнији? Нико. Кроз све смрти ми ћемо (ићи) певајући: Христос Воскресе! Када је велики Светитељ Божији Григорије Богослов, обратио се својим чувеним беседама гониоцима Христа и Христове вере, он је рекао: Знајте, ми имамо сигурну победу. Ми ћемо вас победити. Наша победа, то је смрт за Господа Христа. Јер, кроз смрт Господа Христа ми идемо Васкрсломе Господу Богочовеку моћнијем од свих светова.од свих сунаца, од свих људи, од свих краљева и царева. То је Царство Господа Христа!

Он је основао Цркву Своју као Царство Небеско. А Црква – то вам је лађа, лађа на мору смрти. Благо ономе ко је у Христовој Цркви, који живи Његовим Заповестима, Њеним Духом, Његовим Законом. Јер, лађа Цркве све нас верне носи и искрцава на обалу Неба, на Небеске обале нас искрцава. Шта нам могу чинити људи?

Када је Господ на дан Педесетнице, на Духове, послао Духа Светог, Апостоли се потпуно променили, постали нови људи, пуни силе, васкрсавали мртве и исцељивали од свих болести, чинили чудеса неисказана. Шта је то? Откуда то њима Галилејцима? Када су они постали ловци људи? На Духовдан, када је Дух Свети сишао на њих … дао силе и моћи да су кренули у свет проповедајући Спаситеља Христа. Они, они Галилејци, они који су ударили на Римски свет, римске философе и научнике, на цареве и краљеве Римске, и победили Римску империју, не топовима, не авионима, не бомбама. Не! Овце победиле вукове кротошћу својом. Еванђелском проповеди они су учили свет незнабожачки, свет претворили у тор Христов, и победили, победили Римску империју. Таква је сила хришћанска! Не оружјем, не топовима, ми не ратујемо – ми ратујемо Еванђељем Господа Христа. Љубимо непријатеље своје, молимо се Богу за њих, то је велико безумље, а(ли) то је наша дужност, свакодневна дужност. Када то имамо ми имамо друге светове које … стално, стално чини чудеса, васкрсава душе из мртвих, васкрсава тела из мртвих.

Ми Срби имамо сигурне сведоке тог вечног Еванђеља Господа Христа: Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Симеона Мироточивог, Светог Цара Лазара. Безбројни Светитељи Српски, ето, и данас чине еванђелска чудеса у Српскоме роду. Колико је њих исцељених данас, који са вером непрекидно клањају се и моле се у име Светитеља Божијих. Ми имамо сигурну победу над смрћу, а то је наша вера у Господа Васкрслог. И та вера води са собом и за собом еванђелску љубав, правду, живот, еванђелску доброту.

И ми хришћани, који хоћемо да живимо по тој вери Христовој и Вечним Истинама Христовим, тиме љубимо браћу и сестре. Наш земаљски свет, наш земаљски живот не вреди ништа без победе над смрћу. Робље смрти – то смо ми без победе Господа Христа; дављеници у мору смрти – то смо ми без Њега. Са Њим, све се мења. Са Њим васкрсаваш из свих смрти, са Њим побеђујеш све смрти, побеђујеш све грехе, све ђаволе. И знај, када живиш неком еванђелском врлином: вером, љубављу, милостињом, ти се укрцаваш у један сигуран чамац који плови по мору смрти и доводи те до обале Неба, и искрцава те на обале Неба. Да! Сваки уздах, сваки крсни знак који твориш за себе и за брата твога поред тебе, све је то сведок твога васкрсења, твоје бесмртности, твоје силе, твоје моћи.

Зато, веру треба чувати као највећу светињу. Вера то су очи душе наше, хиљаде очију – то је вера. И ти као хришћанин видиш прави пут пред собом, пут који води из смрти у бесмртност, из смрти у Живот Вечни, идући само за Господом Христом. Како ми идемо за Њим? Ми идемо вером, љубављу, правдом, добротом, свим врлинама еванђелским ми идемо за Господом Христом. А Он, куда води? У Царство Небеско, у вечни Рај, и тебе и мене и свакога који свим срцем иде за Њим, свим срцем верује у Њега.

Нека би Благи Господ ту веру, ту силу небеску, ту силу Христову, уселио у срца наша, еда бисмо ми живели у овоме свету и победили све смрти Васкрслим Господом, све грехе, све ђаволе, све демоне. И стигли у Небеске светове да тамо са Пресветом Богомајком и свима Светима славимо Чудесног Господа Који је победио све смрти. И да Му вечно служимо у свима данима и свима временима и свима вечностима, кроза све векове. Амин.

1977. године у манастиру Ћелије