logo

Наша црква

Православна Богородичина црква у Новом насељу у Батајници је посвећена празнику Рођења Пресвете Богородице – Малој Госпојини.

Историјат Храма Рођења Пресвете Богородице у Батајници (у периоду 1992–2006)

(Текст из 2006. г. протојереја-ставрофора Крсте Максића, сада свештеника у пензији.)

Батајница, некада мала варошица, имала је један мањи храм који и данас постоји, а саграђен је 1780. године – осветио га је 1785. године знаменити Митрополит карловачки Мојсеј Путник, а посвећен је Светом Архангелу Гаврилу.

Но услед демографских кретања изазваних Другим светским ратом и политичким превирањима после њега, нарочито осамдесетих година прошлог века, српски живаљ са подручја Хрватске (Славоније, Кордуна, Лике и Далмације), као и Босне и Херцеговине, у страху од могућих поновљених усташко-балијских злочина, (а што се почетком деведесетих показало и оправданим), тражили су спас и уточиште у матици, у Србији. Батајница, по свом географском положају, (предграђе Земуна а самим тим и Београда) ради лакшег запошљавања, школовања деце, али и плодне земље, највише је и најбрже насељавана. Насељавале су је и породице из других, мање развијених, подручја југа Србије и Косова и Метохије – Старе Србије.

Због те доста брзе миграције све више се указивала потреба за већим бројем свештеника и још једним храмом, како би се адекватно удовољило верским потребама верника.

Већ 1991. године вредни и трудољубиви свештеници, пароси батајнички, протојереј Милорад Нишкић, већ тада потврђени неимар и градитељ, човек изузетне воље и енергије и надасве способности, а уз свесрдну помоћ сабраће крстоносних протојереја Милете Матовића и Здравка Петровића, као и тадашњег Црквеноопштинског одбора, приљежу на прикупљање потребне документације, као и добијање погодног и одговарајућег земљишта за изградњу новог храма.

На дан храмовне славе Светог Архангела Гаврила, 26. јула 1992. године, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије, служио је Свету Архијерејску Литургију, осветивши тога дана новосаграђени Светосавски дом при том храму, а после подне је осветио земљиште и постављени велики дрвени крст на месту предвиђеном за нови храм.

Био је то велики и, могло би се рећи, храбар подухват и за нека боља времена, а не камоли за та, када почиње велика инфлација, економска, политичка и друге кризе. Санкције су већ биле на помолу и у таквим приликама многи би одустали од тог подухвата, унапред га осуђујући на неуспех. Али, већ поменути, то нису учинили већ су, по пројекту професора Бранка Пешића, започети радови 14. новембра 1992. године на периферији Батајнице према Земуну, на земљишту површине 70 ари, које је доделила Општина Земун.

Касније се, увидом у грунтовне књиге, (да ли случајно или не?) установило да се та честица, која је одређена за градњу новог храма, води под именом „Црквине“.

Чим су временски услови то дозволили, тачније 29. априла 1993. године, отпочело је зидање храма.

За непуне три године, уз несебично залагање поменутих свештеника и Црквеноопштинског одбора, и свесрдну помоћ и подршку многих радних организација и разних установа са територије Београда и шире „…на празник Рођења Пресвете Богородице, 21. септембра 1995. године“ – писао је високопречасни протојереј-ставрофор Велизар Ж. Живановић, тадашњи архијерејски намесник земунски (Српски Сион, бр. 3/1995) „…достојни наследник трона Митрополита карловачких, Његово Преосвештенство Господин Василије Епископ сремски служио је прву Св. Архијерејску Литургију у новосаграђеном храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници, уз радосно, историјско служење: протојереја-ставрофора Милете Матовића, пароха II батајничког и старешине новоподигнутог храма, протојереја: Марка Шпановића, ректора богословије у Сремским Карловцима, Часлава Маринковића пароха сремско-карловачког и професора богословије, Велизара Живановића, пароха сурчинског и архијерејског намесника земунског, протонамесника Милана Вучићевића, пароха угриновачког и Драгомира Санде пароха сремскомитровачког, затим протођакона Радомира Перчевића, наставника богословије у Београду и епархијског ђакона Миленка Поповића. На Литургији је појао Хор Епархије сремске из Черевића, којим је дириговао г. Георгије Максимовић.“

После овог „ историјског“ догађаја, настављају се радови на унутрашњости храма, али и на градњи великог парохијског дома са канцеларијама, библиотеком, малом салом за пријеме и хорске пробе, два стана за свештенике и великом салом, а све опет по пројекту професора Бранка Пешића.

У храму је извршено инсталирање цеви за подно грејање, у укупној дужини 1000 дужних метара. Омалтерисана је унутрашњост храма и постављене подне плочице од сивог гранита.

Извршено је фрескописање олтара и централне куполе. Фрескописање је започео фрескописац Драган Марунић. Његов рад су „Христос Пантократор“ у централној куполи и Богородица „Ширшаја небес“ са анђелима у олтарској апсиди. Представу архијереја у олтару фрескописао је сликарски атеље Матеја Минића из Београда.

Постављен је врло леп, од славонске храстовине, резбарен иконостас, на ком је дуборезачке радове извео ђакон Томислав Живковић из Крагујевца.

Иконе у иконостасу, укупно 25, урадио је академски сликар Чедо Илијев.

Набављена су и на звоник подигнута три звона, и то од по 500, 300 и 150 килограма, а која су касније и електрифицирана.

На дан храмовне славе, Рођења Пресвете Богородице, 21. септембра 1998. године, Његово Преосвештенство Господин Василије Епископ сремски уз саслужење више свештеника, служио је Свету Архијерејску Литургију у новоподигнутом храму и том приликом осветио поменути иконостас. Од тада се у овом храму почиње редовно богослужити.

Крајем те 1998. године долази до извесних промена у Црквеној општини батајничкој. Наиме, протојереји-ставрофори Милета Матовић и Здравко Петровић одлазе у заслужену пензију, а на њихово место Преосвећени Владика Василије поставља протојереја Игњата Товаровића, до тада привременог пароха моровићког и јереја Споменка Грујића, до тада привременог пароха врдничког. У њима прота Милорад Нишкић добија млађе, вредне, амбициозне и исто тако грађевинарству вичне сараднике, са којима наставља активности на радовима који су у току, али започињу и неке нове. Започиње изградња једне зграде у коју је требало сместити манастирску штампарију, то јест издавачки фонд „Св. Максим“ а у исто време адаптира се и једна мања зграда која је служила као магацин и за друге потребе. Ту зграду су претворили у један врло леп стан, у коме је после становао свештеник, а данас је то стан за парохијског ђакона.

Цео поменути простор је ограђен зидом од фасадне цигле, висине од око једног метра, на којем ће касније бити постављена и метална ограда. Сви прилази како храму тако и сви осталим објектима су асфалтирани. Завршене су канцеларије, станови за свештенике (2 стана) и велика сала.

Сви поменути објекти су прикључени на градски водовод. Извршено је равнање и култивисање целокупног простора и на већем делу површине посејана је енглеска трава.

Сада су све активности усмерене на прикупљање средстава да би се привели крају радови на фрескописању. Ти радови су у неколико махова прекидани, углавном због недостатка средстава, али сада су све активности усмерене на тај подухват и већ је 2/3 довршено.

Уз помоћ Божију и добру вољу наших парохијана, надамо се да ће и ови подухвати бити довршени и да ће коначно Храм Рођења Пресвете Богородице, на своју 15-годишњицу од почетка радова бити спреман за троносање и да ће овај духовни центар заблистати својим пуним сјајем на понос и дику Батајнице и Батајничана.