Лаза Харамбаша – батајнички Робин Худ

Историја Батајнице

Пише: Радован Пилиповић

Бунџија и непокорни правдоборац

Мало је познато, да и наша Батајница може да стане раме уз раме са хајдучком Романијом и опеваном Динаром, јер је у њој крајем 18. и почетком 19. века деловао хајдучки вођа Лазар Добрић, познат као „Лаза Харамбаша“.

Историјске приче и романсиране приповести о хајдуцима, одметницима од туђинских државних система, о бунџијама и непокорним правдоборцима најчешће се везују за динарске области српског народа као што су Лика, Далмација, Босанска Крајина, њихова Тромеђа, затим источно-босанска Романија или Црна Гора. Српска епска поезија читав циклус посвећује хајдуцима, прослављајући њихове побуде да се оружано боре за правду, да остају на ивици закона и да служе идеалима који су често скривени од истраживача друштвених појава и процеса. Поред Срба и други хришћански народи Балкана знају за ове храбре људе. Код Бугара су то ајдути, код Грка клефти. Сви су они за турску власт били разбојници, пљачкаши и рушитељи правног поретка и опасност по јавну безбедност. За обичан свет – угњетену рају они су били осветници. Српска епика је овековечила Старог Вујадина, Старину Новака, Дели Радивоја, Дијете Грујицу и остале. Мало је познато, да и наша Батајница може да стане раме уз раме са хајдучком Романијом и опеваном Динаром, јер је у њој крајем 18. и почетком 19. века деловао хајдучки вођа Лазар Добрић, познат као „Лаза Харамбаша“.

У то време Батајница је, као и суседна места, била „шанац“, насеље састављено од граничара у аустријској служби. Место се уклапало у живи бедем Војне Крајине, која се протезала дуж целе границе према Османском царству, од Велебита и Уне, преко Саве и Дунава, затим Тамиша и Мориша, до Ердеља. Турска опасност приморавала је Хабзбурге да простор иза наведене линије насељавају Србима. Тако, средином 18. века у околини Батајнице настају сасвим нова места Нови Карловци (Сасе), Белегиш, Сурдук, Крњешевци… И добар део батајничких кућа већ тада се насељава из Лике, Кордуна и Далмације. Граничарски официри те насељенике хвале као ратнике, али истичу да су у мирно доба „крајње дивљи и непокорни елемент“. Потомак управо тих планинаца који су се скрасили у сремској равници био је и јунак ове наше приче – Лазар Добрић, који је рођен у поменутим Сасама.

У почетку је водио миран живот, оженио се Пелагијом, отворио је у родном месту обућарску радњу, крпећи цокуле и опанке некако је састављао крај са крајем. У Војној Крајини цивилна власт није постојала, све је било подређено војној стези, немачки виши официри имали су готово апсолутну власт. Лази је нанета нека неправда о којој не знамо ништа поближе и не могавши да је прежали решио је да се одметне у хајдуке. Обућарски занат заменио је хајдучким послом, одлучио је да пали и пљачка богаташе, да се свети аустријским официрима, да задаје јад учесницима саобраћаја, нарочито трговцима. И имао је у томе успеха. У његову групу одметника улазе и потоњи јако познати Станоје Главаш и још познатији Хајдук-Вељко. Лаза Харамбаша, како су га прозвали, има контакте са будућим вођама Првог српског устанка, Младеном Миловановићем и са главним јунаком српске националне револуције Црним Ђорђем Петровићем – Карађорђем. И док нам о Старом Вујадину и Старини Новаку углавном говоре народне песме, дотле нам Лаза Харамбаша, ништа мање романтичан и ореолом авантуризма осијан израња из веродостојних историјских докумената. Зна се да је са својом дружином 26/27. априла 1798. напао лађу на Дунаву код Белегиша која је превозила жито. У војном извештају који је испратио ову хајдучку акцију остао нам је сачуван Лазин лични опис. Каже се да је био средње висине, добро грађен, црномањаст, лица глатко обријаног, са великом брадавицом испод левог ока као карактеристичним знаком распознавања. Носио је чохано одело турског кроја, а глава му је била обмотана неком врстом турбана.

Ординирајући са својом дружином по воденој матици Дунава, Лаза Харамбаша ништа мање није био опасан и на копну. Дунавске обале, познате аде, ритови и густе шуме биле су рај за скривање и бежање од потера. Његова дружина је знала где да пристане чамцима, како да утекне аустријској речној флотили – шајкама, како да допре до Сремских Карловаца и одатле низводно до Панчева. Лаза није признавао царске границе, када га појуре Швабе, бежао је на турску територију. Из Срема је лако могао да оде у Бачку и назад у Банат. Једно од његових најчешћих и најомиљенијих упоришта било је напуштено селиште Црвенка код Батајнице, окружена тешко проходним ритовима за коју се говорило „Црвенка је хајдучка тврђава“!

Учестали напади његове хајдучке дружине задавали су бриге војним заповедницима у Сремској Митровици. Поставили су и новог команданта да поправи ниво јавне безбедности. Нови командант се хвалио да ће ухватити и јавно погубити „сремачког разбојника“. Али Лаза тек сада показује ону довитљивост „да је кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Пустио је браду, обукао мантију, најавио се као српски епископ и добио пријем код високог официра. Када су остали насамо извадио је кубуру рекавши: „Долазим Вам на ноге јер чујем да ме тражите“. А онда је запретио да ће пуцати, пуковник је био приморан да се са харамбашом извезе својим каруцама, далеко од града, са објашњењем да жели да испрати српског владику како налаже ред и обичај. Један извештај бележи да је са дружином остао у гостионици у земунском Горњем Граду 18. априла 1803, коју је напустио са шенлучењем, ужасном буком ватреног оружја, рекавши да „је истина како Земун није палио, али за све постоји први пут и то ће када се укаже прилика, само да покаже Швабама да их се не боји“! Градска стража је реаговала, али касно и неадекватно. Лазина дружина је ретко нападала српске трговце, али је било и тих примера, када су убили трговца Спасојевића у Старим Бановцима и Косту Марковића у Панчеву. Зна се да је Лазар „предводитељ разбојников“ упао на стан једног свештеника за кога се причало да има пуно новца, али када је кренуо ка излазу стари прота је истакао да новци нису његови лично него црквени, што је харамбаши пробудило савест и кодекс понашања усађен дубоко у његову душу, те је кесе са дукатима бацио под ноге и изашао без речи.

Лаза Харамбаша је био активан и на другој страни Саве и Дунава. Позната је његова епизода са Сали-Агом званим још и Руднички Бик. Салија је имао обичај да отима младе жене. Један уцвељени младожења је лутао шумом и наишао на Лазара. Када га је овај упитао зашто је невесео, ђувегија је одговорио: „Шта да ти причам када ми не можеш помоћи“. – „А ко ти може помоћи“? – „Једино Лаза Харамбаша“. Када је добио одговор да са Лазом и разговара изложио је своје јаде. Сремски хајдук није онако јаросно и са гневом укидао свадбарину као Марко Краљевић него је то извео на један оригиналнији и елегантнији начин. Рудничког Бика (Сали-Агу) је изненадио на спавању, оружје му запленио, живот му поштедео обећавши да ће му пиштоље и јатаган оставити у једном шупљем дрвету. Сали-Ага је рекао да носи то „свијетло оружје“ јер га је срамота да га носи као поклон из хајдучких руку. Невеста је враћена у своје село.

Лазар Добрић „вођа разбојника“ погинуо је почетком Првог српског устанка (март 1804), у селу Сиљевац у Левачкој нахији. Историја га памти као веома виспреног, промућурног и опасног хајдука. Показивао је велику храброст, оригиналност и духовитост у извођењу својих зацртаних акција. Његови садрузи масовно су се одазвали Карађорђевом позиву и стали у прве редове српских устаника. У Лазиној дружини били су Станоје Главаш и Хајдук Вељко, који су са њим свуда делили добро и зло, јели и пили у скровишту на Дунаву, у Црвенки код Батајнице што додатно сведочи да је „Српска револуција 1804“ била природан наставак завршавања давно започетог „хајдучког посла“. У тој часној работи Батајница и њена ближа околина дала је свој допринос.

Литература:

Душан Ј. Поповић, О хајдуцима, књ. II, Београд 1931.

Сретен Л. Поповић, Путовање по Новој Србији, Нови Сад 1880.

Ignatz Soppron, Historiche Skizze von Semlin, Semliner Wochenblatt 1881.