Архиве категорија: Uncategorized

Васршњи концерт дечијих хорова у нашем Храму

Радост прослављања празника Васкрсења Христовог и ове године смо употпунили Васкршњим концертом одржаним при храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници.

На Васкршњи понедељак, 29. априла 2019. године одржан је већ традиционални седми по реду Васкршњи концерт дечијих хорова и певачких група. Учесници су били:

– Дечији хор „Свети Василије Острошки“ из Беочина, са диригентом Јевгенијом Којић

– Дечији хор „Благовеститељ“ из Сусека, са диригентом Александром Теофиловић

– Певачка група „Деца неба“ из Гроцке

– Црквено-дечији хор „Орлић – млађа група“ Батајница, диригент Милица Павловић

– Мали рецитатори, ученици 3-2, ОШ „Бранко Радичевић“ из Батајнице

– Црквено- дечији хор и оркестар „Орлић“ Батајница, диригент Јелена Павловић

Водитељи програма били су Горан Цвијановић и Марко Калањ ученици 8. разреда ОШ „Бранко Радичевић“ из Батајнице.

Наши млади извођачи, љубитељи музике представили су нам се извођењем духовних, изворних и родољубивих песама, а мали рецитатори су нас подсетили на значај и лепоту празника Христовог Васкрсења.

У славу Бога и Његовог славног Васкрсења орила се песма из радосних дечијих срца.

Након концерта уследило је дружење уз послужење за које су се потрудили домаћини концерта.

Уз радостан поздрав, ХРИСТОС ВАСКРСЕ, Захваљујемо се свима који су својим присуством увеличали наш концерт и свима који су дали подршку одржавању оваквих и сличних манифестација.

Велико бденије на Велики Четвртак и припреме за највећи хришћански празник у Храму Рођења Пресвете Богородице

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера.

Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28). Ове се речи могу чути у току Свете Литургије.

Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању. Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на „умовеније“ (прање) ногу, на опроштајну беседу Исуса Христа с ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господове пред страдања, и на предају Богочовека на страдање. На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа. На тај дан увече, чита се дванаест одломака из Јеванђеља о страдању Христовом.

У препуном Храму Рођења Пресвете Богородице служено је Велико Бденије и читана су дванаест Јеванђеља о страдању Христовом. На Велики Петак,у нашем храму ,украшен је Христов гроб,захваљујући труду попадија,које тај диван чин,по традицији,обављају сваке године .

Недеља Православља у нашем храму

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била „војинствујућа“, стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

У нашем храму служена је торжествана литургија, након чега су свештеници и сабрани народ пошли у литију кроз ново насеље у Батајници,носећи иконе у част победе Хришћана над иконоборцима.

Припрема за Пост

Месопусна недеља

Следећа се недеља зове „Месопусна“ јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост – уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава“ великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
   Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни“. Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест „да љубе један другог“, па је додао: „По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог“. Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у „јединству вере и љубави“. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање  у једно, оних који су били раштркани“, успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу“, и како безнадежно нису  у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама“ и „надокнадама“, или је просто одбацују као бескорисну.
   
Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није.
Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична “ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“ у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.