Богородичник – Недеља по Богојављењу 2013. год.

Реч на Свето Богојављење

Светог оца нашег Јована Златоуста

Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да свет­ку­јем. Јер је све­то Бого­ја­вље­ње печат пра­зни­ка и вра­та свет­ко­ви­не. Запе­ча­ћу­је пећи­ну витле­јем­ску, где Веч­ни као одој­че у јасли­ма лежа­ше; и отва­ра нам изво­ре јор­дан­ске, где се сада Он исти са гре­шни­ци­ма кршта­ва, дару­ју­ћи све­ту опро­штај гре­хо­ва пре­ко сво­јих пре­чи­стих удо­ва. Онда, родив­ши се на земљи из утро­бе пре­чи­сте Дје­ве, јави се одој­ча­ди­ма као одој­че, људи­ма као човек, мај­ци као син, мудра­ци­ма као цар, пасти­ри­ма као пастир добри који душу сво­ју пола­же за овце (Јн. 10, 11); а сада дола­зи на воде јор­дан­ске, желе­ћи да цари­ни­ци­ма и гре­шни­ци­ма спе­ре гре­хе. О вели­ком чуду такво­га сла­вља и пре­му­дри Павле гром­ко гово­ри: јави се бла­го­дат Бож­ја која спа­са­ва све људе (Тит. 2, 11). Јер се сада сва­ка све­тлост умно­жа­ва све­ту: нај­пре се раду­је небо, слу­ша­ју­ћи глас Очев; ваздух се осве­ћу­је лете­њем Духа; осве­ћу­је се при­ро­да воде и учи да оми­ва душе и тела; и сва твар зајед­нич­ки лику­је на земљи. Само ђаво пла­че, гле­да­ју­ћи где се спре­ма купељ који ће једи­но њега уда­ви­ти.

А шта каже Еван­ђе­ље? Дође Исус из Гали­ле­је на Јор­дан к Јова­ну да га овај крсти. А Јован бра­ња­ше му гово­ре­ћи: Ти тре­ба мене да крстиш, а ти ли дола­зиш к мени? (Мт. 3, 13-14). Ко виде госпо­да­ра где сто­ји пред слу­гом? ко виде цара где вој­ни­ку гла­ву при­кла­ња? ко виде пасти­ра кога овца обја­вљу­је? ко виде под­ви­го­по­ло­жни­ка где при­ма поча­сти од стра­дал­ни­ка? Ти тре­ба мене да крстиш, јер сам затво­рен под пра­ро­ди­тељ­ски грех и отров зми­јин носим. Ти тре­ба да спе­реш с мене сквер­ну древ­ног пре­сту­па; а Ти, ради каквих си гре­хо­ва дошао да се крстиш? Ено про­ро­ка који све­до­чи за Тебе и каже ова­ко: He учи­ни неправ­де, нити се обма­на нађе у усти­ма њего­вим (Ис. 53, 9). Како тра­жиш очи­шће­ње Ти који дајеш изба­вље­ње? Оби­чај је да кршта­ва­ни испо­ве­да­ју гре­хо­ве сво­је; а Ти шта имаш да испо­ве­диш, када си пот­пу­но без­гре­шан? Зашто од мене тра­жиш оно чему се нисам нау­чио? He усу­ђу­јем се на оно што је изнад мене: не знам како да оми­јем све­тлост; не умем да осве­тлим Сун­це прав­де. Ноћ не осве­тљу­је дан, зла­то не слу­жи оло­ву, лон­ча­ра не саве­ту­је бла­то, море не позајм­љу­је воду од изво­ра, река не тре­бу­је капљи­це; сквер­на не очи­шћа­ва Чисто; осу­ђе­ник не отпу­шта Суди­ју. Ти тре­ба мене да крстиш. Мртвац не даје живо­та, боле­сник не исце­љу­је лека­ра: знам немоћ сво­је при­ро­де. Нема уче­ни­ка над учи­те­љем, ни слу­ге над госпо­да­рем. Мени не при­сту­па­ју Херу­ви­ми са стра­хом; мени се не кла­ња­ју Сера­фи­ми, и не пева­ју Три­све­то. Мени небо није пре­сто; мене не пока­за зве­зда мудра­ци­ма; за мене не све­до­чи глас из обла­ка. Угод­ник твој Мој­си­је једва се удо­сто­ји да Ти види леђа; а како ћу се ја усу­ди­ти да додир­нем пре­све­ту гла­ву тво­ју? Зашто ми наре­ђу­јеш оно што пре­ва­зи­ла­зи моје моћи? Немам руке које могу Бога да крсте. Ти тре­ба мене да крстиш. Ста­ри­ца ме роди, али пошто си ти био наре­дио, при­ро­да се не успро­ти­ви. Док у утро­би бејах, спре­чен да гово­рим, ја позај­мих уста сво­је мај­ке; а сада када си дошао, рођен од Дје­ве, ја Те сво­јим усти­ма бла­го­си­љам. Нећу да будем осле­пље­на ума, као Јевре­ји, јер знам да си Госпо­дар, а узео си облич­је слу­ге, да би изле­чио род људ­ски. Знам да си се јавио, да би нас спа­сао. Знам да си камен, отсе­чен од горе не руком; и који год у њега веру­је, неће се пости­де­ти. Разно­вр­сни обли­ци тво­га сми­ре­ња не сме­та­ју ми да Духом познам вели­чи­ну тво­га Божан­ства. Ја сам смр­тан, a Ти бесмр­тан; ја сам од нерот­ки­ње, а Ти од Дје­ве; ја сам први по рође­њу, али нисам већи од Тебе који си после мене рођен. Доћох пре Тебе, да бих про­по­ве­дао, а не да крстим такво­га. Сазна­дох да си Ти секи­ра што код коре­на дрве­ту сто­ји. Схва­тих да си Ти сеци­тељ нерод­них дрве­та, тојест, јевреј­ског сада. Видех срп где иде на стра­сти, и реших да сара­ђу­јем изво­ру исце­ље­ња. Јер где је место, на коме неће бити Тво­јих чуде­са? Губа­ве ћеш реч­ју очи­шћа­ва­ти; тече­ње крви ћеш доди­ром хаљи­на Тво­јих зау­ста­вља­ти; запо­ве­шћу ћеш расла­бље­но­га дићи на ноге; мрви­ца­ма чуде­са тво­јих кћер ћеш Хана­неј­ки­ну нахра­ни­ти; бла­том ћеш сле­по­ме очњи вид дати; и како од мене сада тра­жиш да руку сво­ју ста­вим на Тебе? Ти тре­ба мене да крстиш, а Ти ли дола­зиш к мени? Ти који над­гле­даш земљу и чиниш да се она тре­се; Ти који по води као по земљи идеш; Ти о коме про­по­ве­да­ју­ћи мно­го пута усклик­нух: Иде зам­ном јачи од мене, пред ким ја нисам досто­јан сагну­ти се и одре­ши­ти реме­на на обу­ћи њего­вој. Једи­но узда­ју­ћи се у Тво­ју неис­ка­за­ну добро­ту, ја ћу се усу­ди­ти, и нада­ју­ћи се на тво­је без­мер­но чове­ко­љу­бље, јер ћеш и блуд­ни­ци допу­сти­ти да отре пре­чи­сте ноге Тво­је, и косне се пре­све­те гла­ве Тво­је.

А шта Господ рече њему? – Оста­ви сад, јер тако нам тре­ба испу­ни­ти сва­ку прав­ду: као глас послу­жи Речи, као слу­га пора­ди Госпо­да­ру, као вој­ник, – Цару, као бла­то – Лон­ча­ру. He пла­ши се, него буди смео: крсти ме; јер ћу ја осло­бо­ди­ти свет; пре­да­јем се на смрт, да бих умрт­вље­ну при­ро­ду ожи­вео. Ти, иако ти наре­ђу­јем, усте­жеш се да пру­жиш руку сво­ју, а Јевре­ји се после неког вре­ме­на неће засти­де­ти да бестид­не руке сво­је диг­ну на мене, да би ме на смрт пре­да­ли. Оста­ви сад, јер тако тре­ба. Сво­јим пред­веч­ним чове­ко­љу­бљем одлу­чих да спа­сем род људ­ски. Ради чове­ка поста­дох човек. Шта је дакле чуд­но што као Син Човеч­ји дола­зим да се крстим. Јер ство­ре­ње руку сво­јих нисам пре­зрео, нисам се зем­не при­ро­де пости­део; оста­јем што сам био; и што нисам био узео сам на себе, а биће моје оста­је непро­мен­љи­во. Оста­ви дакле сад, јер непри­ја­тељ рода људ­ског, зба­чен с неба, оте­ран са земље, гне­зди се у води, али дођох да га и ода­тле оте­рам, по речи про­ро­ка који о мени каже: Ти си сатро гла­ве зми­ја­ма у води (Пс. 73, 13). Оста­ви сада, јер он хоће да ме као чове­ка иску­ша; али ја трпим, да бих обе­ло­да­нио њего­ву немоћ. Ја ћу му рећи: Немој куша­ти Госпо­да Бога свог.

О новог чуда! о неис­ка­за­не бла­го­да­ти! Хри­стос се бори, a ja вен­це при­мам! Он воју­је про­тив ђаво­ла, a ja одно­сим побе­ду над ђаво­лом! Он гла­ву зми­ји раз­мр­ска­ва у води, a ja ce као зако­ни­ти стра­дал­ник кру­ни­шем! Он се кршта­ва, a ja сквер­ну ски­дам са себе! На Њега Дух Све­ти сила­зи, а мени се даје опро­штај гре­хо­ва! За Њега све­до­чи Отац да My je Син љубље­ни, a ja поста­јем син Бож­ји због Њега! Њему се небе­са отва­ра­ју, a ja ула­зим у њих! Јавља се вишње цар­ство Кршта­ва­ју­ћег се, и ја га насле­ђу­јем. Глас Очев би к Њему, а мене пози­ва! Он му je пo вољи, а мене при­гр­љу­је! И ја сла­вим Оца који је одо­зго гово­рио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Јед­ног у Тро­ји­ци Бога, коме се и кла­њам вавек, амин.