Богородичник – Недеља 24. по Духовима 2012. год.

Исцељење крвоточиве жене Лк 8, 41–56

Бог је Дух, Божанска Сила је највиша духовна сила. Дакле, она није материјална и природни закони на њу се не могу применити. Говорити о тој Сили користећи при томе материјалистичке појмове, значи – богохулити. То наравно никако не значи да Божанска Сила, због своје најфиније духовности, за нас, који смо материјална бића, представља чисту фикцију, илузију, готово самообману. Такође, немој мислити да пројављивање Божанске Силе у материјалним стварима – услед њене несродности са тим стварима – представља илузију.

Јеванђелска прича о крвоточној жени потврђује ову мисао чињеницом из живота. Ова чињеница показује да је Божанска Сила – реалност. Она је реалност, попут било које видљиве физичке појаве. Имајући у виду ускост и ограниченост људске мисли, навикле да се вуче по свету ограничености и да све мери незнатном мером земаљских ствари и релативних појмова, Сам Господ Исус Христос је, да би задовољио људе, у догађају са болесном женом материјализовао пројаву Божанске Силе до опипљивости физичке појаве.

Јеванђеље прича: у тренутку жениног додира Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, на шта и Сам јасно указује: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8,46). Ова сила, као какав материјализовани ток физичке енергије, излази под утицајем физичког подстицаја – додира. У моменту жениног додира Христос осећа деловање силе. То је два пута назначено причом. Исус (у тренутку додира) осети у Себи силу што изиђе из Њега; и други пут: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене. Коначно, Божанска сила, када изађе, није неухватљива, не ишчезава без трага, него попут материјалне енергије производи одређено физичко деловање. Болесна жена, читамо код Јеванђелисте, одмах је, у тренутку када је дотакла Господњу одећу, „осетила“ Божанску силу и њено деловање. И одмах пресахну извор крви њезине и осети у телу да оздрави од болести.

Погледај како је Господ снисходљив према људским слабостима. Он до разговетности физичке појаве доводи Своју Божанску Силу, да би је показао људима. Увери се. Знај, веруј дубље. Поклони се Христу!

Очигледно је да су многи могли да дотакну Христа у време док је ишао Јаиру. И очигледно је да су у том мноштву Њега дотицали и болесни, будући да је за Христом, као за прослављеним чудотворцем, ишла гомила, и у њој је, то се са сигурношћу може рећи, било и болесника, који су такође могли да Га дотакну. Тако су га дотицали многи, а исцелила се само једна жена. То значи да није исцелио сам механички додир са Божанском Силом, него је ту играо улогу један додатни чинилац – чинилац који је ону жену која га је дотакла и укључио у сферу Божанске Силе.

Који је то чинилац? Откуд он? Тај чинилац није од Христа. И Сам Господ нарочито подвлачи да тај чинилац не долази од Њега. У причи о овом чуду као да се истиче пасивна улога Христа. Он не само да није намеравао да исцели жену, него се чини да, чак, и не зна ко Га је дотакао. Он тражи тога ко Га је дотакао… (А као Бог, Он је сигурно знао ко Га је дотакао!)

Осим тога, све околности чуда су такве, да изгледа као да се деловање Божанске Силе догодило мимо знања Божијег и мимо воље Божије. Божанска Сила као да је била принуђена да се излије мимо воље Бога. И Спаситељ хоће да ситуацијом у којој се одиграло чудо посебно истакне ову околност.

„Ја Сам у народу. Ја Сам међу људима. Ради њих Сам дошао, Моја Сила је спремна да се излије у било ком тренутку. Али у њеном изливању не делујем само Ја, него још један, допунски фактор“. Који? Ако тај фактор није у Господу, онда се очигледно налази на другој од две стране које се сједињавају, тј. у човеку.

Да, овај фактор је очигледно у жени. Она сама као да изнуђује изливање Силе Божије у себе. А сада научимо од Господа: чиме је жена принудила Божанску силу да јој се открије и да је исцели? Који фактор са стране човека успоставља контакт Бога са човеком? Жена је дотакла Христа. Кроз додир се у њу излива Божанска Сила. Али додир је само спољашњи чин. То је само видљиви знак Божијег посећивања човека. Сам спољашњи акт, додир сам по себи, не обезбеђује откривање Силе Божије. Ми смо видели да су Христа дотакли многи, али се исцелила само једна жена. Истовремено са спољашњим актом – додиром, жена показује и унутрашњи – веру. Кћери, вера твоја спасла те је.

Но, мало је рећи да жена показује веру. Јер треба претпоставити да су многи од болесних, који су ишли за Христом, имали веру у Њега и да су Га дотицали. Није само проста радозналост подстицала болесног човека да се гура око Христа и да трпи излишна страдања од умора, метежа и гурања. Болесници који су се гурали око Господа, веровали су да Он може да их исцели. Па ипак, ни спољњи додир ни вера нису обезбеђивали Божанску помоћ.

Жена је показала изузетну силу вере. Ту је вера била све – воља, душа, живот. Ту је вера обухватала целога човека. Жена је у трену сва била обузета пламеном вером. Тај пламен она је унела у додир, као да је унела саму себе. Ево чиниоца који од стране човека рађа контакт са Богом – огњена сила вере, онда када се људско све подиже ка Оцу Небеском као да сагорева.

Да, да. Таква вера. Гледај како Јеванђелист подробно описује ту веру. И зар Реч Божија, када саопштава детаље о жени, чини то зато да би удовољила љубопитљивости? Ово је учињено нама за наук.

Сетимо се описа жене. Жена… дванаест година боловала… много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било… Таква је била животна ситуација жене која је дошла Христу. Дванаест година боловала… Дванаест је број који означава пуноту. Значи, страдала је дуго и много. И страдајући, као што то обично бива, грчевито се хватала за земљу… помоћи није било… задобијала је нове ране (много препатила од многих лекара) и ипак се поново хватала за земљу…

Коначно, сва земаљска средства била су искоришћена. Све земаљско било је потрошено на земаљско, тј. потрошено је и здравље, и сва материјална средства – имовина, новац…

Потрошила све што је имала, а резултата није било! Него јој је још горе било.

Потпуни слом живота! Напред је остао још гроб сиротице. И ето, некад широк, слободан и сигуран живот, сузио се до тог уског циља. А зидови гроба су расли, и већ се полако осећао мирис земље. Светлост живота назирала се још само кроз ту једну преосталу пукотину.

Кроз њу, кроз тај слаби, последњи дрхтај живота, указао се Небески Учитељ, Који је, не тражећи ништа за узврат, даровао све дарове живота, васкрсавајући у живот. Зар је у жени било колебања? Зар је било сумње? Зар је то била само љубопитљивост? Зар је то била хладна полувера? За њу није било избора.

Сва сила њеног преосталог живота била је уложена у тај јединствени трачак светлости. Или смрт или „то“. Значи, за живот је остало још само „то“ – тај додир… „И ја сам спасена!“ Избора нема. Ту је вера била – воља, ту је вера била – сва душа, ту је вера била -сав живот.

Пламен вере она је уложила у додир, као да је уложила себе целу. Изгорећу, али ћу се спасити. Тако се и спасла. Кћери, вера твоја спасла те је. И шта додати реченоме? Осврни се, зар ниси и ти много претрпео у животу? Ниси ли потрошио богатство душе? Ниси ли и ти због грчевитог хватања за земаљско доспео у још гори положај?

Моли се Учитељу да ти да смелост вере да се бациш к Њему без остатка, да привучеш на себе изливање Божанске силе и чујеш благи глас Небеског Оца: „Вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрав од болести своје“.

 Из књиге: К светлу Јеванђеља Христовог, Григорије Лебедев, Светигора 2001.
 

Свети Архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многооки Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је Сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама Св. Архистратига Михаила и осталих небесних сила бестелесних.

Из Пролога Св. Николаја Жичког