Беседа у Недељу Самарјанке

samarjankaАрхимандрит Јован Крестјанкин: БЕСЕДА У 5. НЕДЕЉУ ПО ВАСКРСУ, О САМАРЈАНКИ

У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос васкрсе! Пријатељи моји, већ је преполовење празника Свете Пасхе (Васкрса) и он полако иде ка свом оданију. Црква Христова, која нас води ка спасењу, снисходећи према немоћи наших ослабелих душа, поново нас води на извор живе воде, ка речи Божијој која једина може да оживотвори нашу душу, дух и тело.

Данас се, као и сваке недеље загледамо у неизмерну и бездану дубину овога кладенца да би из њега свако, по својој снази и могућности, захватио воду живота.

Данас смо чули како свето Еванђеље приповеда о беседи Христа Спаситеља са Самарјанком Фотинијом крај древног кладенца, који је у пустињи ископао још праотац Јаков. Нема потребе да још једном понављамо садржај еванђелске приче. Међутим, загледајући се умом у дубину догађаја који се десио крај извора Јаковљевог, с трепетом видимо да и дан-данас, и у наше време, и даље дејствују ови извори живота.

Колико је путника прошло кроз пустињу и сувих уста се нагињало над извор да пије, како би ишли даље, до следећег извора? Колико пута дневно се Самарјанка враћала на овај кладенац да би утолила потребу за водом – и своју и својих ближњих? Пио је из њега и сам праотац Јаков, пила су његова деца и његова стока, захватали су из кладенца, одржавајући живот, његови потомци и потомци његових потомака. Међутим, он (ни тада ни сада) није могао да утоли сталну жеђ оних који су на њега долазили, јер, према Спаситељевим речима, сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети (Јн. 4,13). Међутим, овај једини сусрет Христа и Самарјанке, за жену-грешницу и за цео свет претворио се у сусрет са Живим Богом јер је овде, крај кладенца пролазног живота, први пут почео да избија, до тада свету непознати извор Вечног Живота.

Овде је Христос по први пут открио да је Он нови, непресушни кладенац живе воде која тече у Живот Вечни. Овај извор неће пресушити нити ће се умањити, јер он није ископан људским напорима, и ништа људско не може да замути његову кристалну чистоту и да затрује његова живототворна својства.

Овај извор на земљи је света Црква Божија, а његова жива вода је сила Божије благодати, која опрашта, просвећује и освештава сваког човека који му притекне.

И данас ћемо, пријатељи моји, говорити о ономе што је главно. Први пут је у том сусрету, на почетку Свог јавног служења, Христос отворено исповедио да је Он Месија – Спаситељ света. „Ја сам“ Спаситељ света – Христос.

Христос, Бог и Човек, дошао је у свет да пронаће и спасе пропале. Прво семе еванђелске речи Он сеје у народу који по свом веровању није припадао ни Јудејцима – премда је чекао Месију, ни незнабошцима. Христос се не открива пред злобним Јеврејима, него пред женом која није знала истину, али је била незлобива.

Самарјани нису знали Истинитог Бога, али је њихова вера била жива, иако неука и несвесна. Питање где и како се треба поклањати Богу живело је чак и у срцу просте жене-Самарјанке. Јевреји и Самарјани, који су живели у блиском суседству, нису међусобно општили. Међутим, за Христа Спаситеља, за Његово учење које је даровано земљи, нема ни Јелина ни Јудејца, нема ни роба, ни слободног, него постоји само човек, ка чијем је срцу усмерена Његова љубав. Љубав Христова је толико очигледна, да осваја упркос вековном непријатељству њихових племена.

Жено, веруј ми да долази час… и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини – добија она Христов одговор (Јн. 4, 21, 23). Од данас ће свако живо људско срце које мучи духовна жеђ, које жуди за истином, које је жедно Бога срести Бога и поклонити Му се у духу и истини на сваком месту, а не у Јерусалиму, где су се молили Јудеји, или на гори Хоразин, где су се на молитву окупљали Самарјани, и не у Атини, где је стајао жртвеник непознатом Богу. Жеђ духа неће утолити ниједан земаљски извор, него само жива вода проповеди Христовог учења и вера у Њега као Искупитеља света.

Жена је поверовала, и њена вера је одмах постала извор живе воде и за друге. Оставивши своје свакодневне бриге, заборавивши на своје сасуде и на своју потребу за водом, она је живо сведочанство чуда које јој се десило понела у град. Његови житељи су тада изашли на Извор живе воде – ка Христу. И они су сусрели Живога Бога и поверовали, а жени су говорили: Сад не верујемо више због твога казивања, јер смо сами чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4, 42).

Сведочанство Самарјанке о Богу узрасло је у њој до светости. Она је због свог проповедања Христа примила мученичку смрт и била бачена у бунар.

Спаситељ света, Христос је и јуче и данас, и занавек исти.

Због чега онда многи сада заборављају, а многи и одбацују овај, по времену древни Извор Живота? Спаситељеве речи: Ја сам Пут и Истина и Живот, остају занемарене, несхваћене и неприхваћене (Јн. 14, 6). Христос је својевремено и ово објаснио Јеврејима, и Његово објашњење односи се на сва времена. Они нису могли да поверују зато што им је Он говорио истину. Међутим, лаж се већ била претворила у њихово тело и крв, учинивши да истина постане неспојива са њима и за њих неприхватљива.

Лаж! Зар то није она страшна болест која свет данас доводи на ивицу катастрофе?! Зар лаж неће потиснути истину из живота и зар она и поред кладенца живота – Цркве Божије – не рађа многобројне секте, јереси и поделе?! Неподударност речи и дела – пород ове исте лажи – убија дух живота у нама.

Пријатељи моји, није нимало случајно што се данас поставља питање о страшној болести у човеку – о духу лажи, који је њиме завладао а чији је отац ђаво.

Истински богомољци ће се клањати Оцу духом и истином.

Истински богомољци се поклањају Истини. Можемо бити лоши, можемо бити много грешнији од жене-Самарјанке, али не можемо бити лажљиви, не смемо бити лажљиви. Бог има моћ да спасе сваког човека, али је немоћан пред нашом лажи, када се заодевамо у лаж, кад лажемо пред људима, кад лажемо пред Богом. Христос може да спасе грешника који се каје, али не може да помогне умишљеном праведнику, за каквог се ми радо издајемо.

Сада, кад су људи изнемогли од духовне жеђи, кад су болесни и затровани блатом отровних безбожних учења, кад савремени Самарјани и пагани траже истинску воду живота да би оживели умирући дух и окрепили онемоћало тело, свако треба да у себи пронађе искреност и снагу да себе види без улепшавања и лажи. Само тада Господ – Истина, Правда и Живот – може да се одазове на нашу горку истину и да нас научи да Му се клањамо у духу и истини.

Жеђ за истином је први услов који је неопходан да бисмо, као Самарјанка, могли да у свом животу сретнемо Живог Бога. Истина непојмљиве светости Божије и Његово милосрђе изненадиће наше срце, и у светлости ове истине видећемо и истину свог пада, истину своје греховности. Живо осећање несреће довешће нас на Извор живе воде, а Божија благодат ће нас својом оживљујућом силом подићи из пада, подариће уму духовну слободу, ослободиће нас од окова греха.

Пријатељи моји, ми данас живимо у тако сконцентрисаном времену, да се искуство човековог духовног клијања и узрастања одвија видљиво, не протежући се на деценије. И ево, овде и сада, то клијање се дешава и у нама. Човек мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се (Лк. 15, 32). Колико је таквих живих мртваца данас дошло у Цркву са животних раскршћа, вођених једним јединим осећањем – жудњом за истином. И Господ чини чудо, враћајући мртве у живот!

Заједно са жудњом за истином брзо, врло брзо, у човеку жедном истине почиње да се појављује и познање истине, јер Господ открива Себе ономе ко жуди за Њим.

Истина и јесте Сам Господ. Ја сам Пут и Истина и Живот, говори Он о Себи у Светом Писму. Заједно са Богом, сила Божија се обавезно јавља у нашем животу кроз Св. Тајне Цркве, постајући у нама извор живе воде која тече у Живот Вечни. Истина – то је и реч Божија – жива, увек делатна, која жедног путника води животним путем. Реч Твоја јесте истина, сведочи Свето Писмо (Јн. 17,17). Истина је и Дух Истине, Дух Свети, Дух Божији, Који од Оца исходи, Којег Син јавља. Дух Свети научиће нас свакој истини. То су три живототворне струје једног Извора – Извора Живота Духа. Међутим, само вера у Христа дарује познање ове животоносне истине.

Ево и последњег услова, без којег ће увенути изданак оживелог духа. Ми у сваком тренутку треба да живимо истином, треба стално да осећамо присуство Живог Бога у свом животу. Дакле, Он је овде, са мном. Он види моје поступке, Он унапред зна осећања мога срца, Он види кретање мог ума.

Господ мој и Бог мој! Мој Господ! Зар нам свеприсуство Божије не доказује и очигледна чињеница, коју нам историја данас показује? Ништа није скривено што се неће открити, сведочи Свето Писмо (Лк. 12; 2).

Учињено у тами ноћној – обнародовано је дању; сахрањено временом (седамдесетогодишња историја Русије) – показало се са свом очигледношћу као да је данас учињено; тајно се појавило кад га нико није очекивао, кад су на њега сви заборавили: јавило се и објавило истину. И светлост (цстине) светли у тами, и тама је не обузе(Јн. 1; 5). Истина Божија нам се сада показала у збору светитеља, који су раније били исмејани, понижени, и оклеветани објављујући свету своју истину. Тама је прогутала оне који су устали против истине, и сећање на њих је ишчезло.

Желим да вам наведем још један пример из живота прошлог века, на први поглед безначајан, који, међутим, јасно показује шта значи и како у животу треба корачатн пред Богом.

Кад спахији, привученом младошћу и свежином младе собарице, није успело да ову девојку наговори на преступно дело, одлучио је да у ту сврху искористи своју снагу и власт. У тренутку кад је голубица већ била у власти овог јастреба и кад ниоткуда није могла да очекује помоћ, девојчин поглед пао је на икону Спаситеља. Њено срце је затреперило ка Богу, и она је узвикнула: „Господине, Он посматра!“ И гле чуда! Ослабио је стисак злочиначких руку, и оне су испустиле жртву. Сузе покајања потекле су из очију које нису ни знале за сузе.

Овај пример ће код многих наших савременика изазвати подсмех, али, драги моји, Бог и на нас гледа, и Живи Бог чека да Му се и ми живо обратимо.

Међутим, дар Божији – човекова чудесна слобода увек нас ставља пред избор: да ли ћемо кроз све догађаје, кроз све туге и радости, ићи или не ка бескрајној Божијој истини и љубави.

Господ је увек с нама, али ми не идемо увек ка Богу. Управо због тога за нас увек постоји реална опасност да, иако се налазимо крај студенца живота, останемо мртви, да и поред живе воде останемо жедни, и да поред благодати останемо без благодати.

За богопоштовање и живот у Богу не постоје, драги моји, нити посебно време нити посебне околности, него се увек и у свему истински живот у Богу састоји у томе да наша брига за спасење просветљује светлошћу Истине сваки тренутак нашег живота.

Напајајте се, пријатељи моји, водом живота. Приђите Христу, њеном Извору, приђите у духу и истини. Извор живе воде ће кроз вас потећи и ка онима, који још нису нашли живототворни Извор И које мучи жеђ у пустињи живота.

Наш данашњи одлазак на Извор живе воде завршићу речима архиепископа херсонског Димитрија, како би се његове богонадахнуте речи утиснуле на таблице ваших срца и руководиле вас за живот у духу и истини.

„Ко се Богу моли духом?

Онај ко речи молитве не изговара само устима већ свом својом душом и срцем; онај који, осењујући се крсним знамењем Господњим, духом гледа на Самог Господа, распетог на Крсту; онај ко, приклањајући главу, приклања пред Богом и срце и душу; онај који, падајући на земљу, васцелог себе у најдубљем смирењу предаје у руке Божије, са скрушеношћу срца и са потпуном преданошћу вољи Божијој. Ко се Богу моли истином? Онај, чији су душа и срце оживљени вером и љубављу, оживљени мислима, осећањима, надама и жељама каквима одишу и молитве светих; онај који, поклањајући се Богу у храму, престане да се ван храма поклања кумирима својих страсти; онај који, служећи Богу учествовањем у црквеном богослужењу, служи Богу и самим својим животом и делима; онај који, молећи Бога да му да хлеб насушни, дели тај хлеб са другима, који га немају, а утолико пре га не отима од других; онај који, молећи Бога за опроштај својих грехова, и сам од свег срца прашта свакоме ко је према њему згрешио; онај који, молећи се за избављење од искушења и клевета лукавог ни сам своме брату не даје повода за саблажњавање и спотицање; онај који је, изговарајући у молитви свете речи ’нека буде воља Твоја“ искрено спреман да изврши и претрпи све што налаже ова најсветија воља – да истрпи све по вољи Божијој и у славу Пресветог имена Његовог – до крста, до смрти. Управо такве поклонике тражи Бог Отац.“

„Господе! Напој водама душу моју, жедну благочешћа!“

Ваистину Христос васкрсе!

Амин!