Батајничка парохија 1941–1945. године

Историја Батајнице
Пише: Радован Пилиповић,
Библиотекар Библиотеке Српске Патријаршије у Београду
 

Батајничка парохија 1941–1945. године

O положају Српске Православне Цркве, њеног свештенства и верног народа у Независној Држави Хрватској у времену Другог светског рата писано је доста у историјској науци и публицистици. Међутим, сви ти радови су углавном фокусирани на судбину српског живља у областима као што су Северна Далмација, Славонија, Лика, Кордун, Банија, као и Босна и Херцеговина. О Србима и Српској Православној Цркви у Срему има сразмерно мање историографских дела. Томе је допринела инертност наших историчара, али и тешка приступачност архивске грађе и документације која се односи на ову српску покрајину која је вољом Сила Осовине у победничком и ревизионистичком налету априла 1941. године била додељена озлоглашеној Независној Држави Хрватској.

 Прогонство батајничког пароха 1941. године

По црквеној евиденцији за 1924. годину, Батајница је спадала у ред парохија 1. класе. На њој је био постављен свештеник Јован Јовић који је био духовни пастир 2513 душа. Те године је парохија потпадала под Архијерејско намесништво земунско Епархије сремско-карловачке. Према црквено-административној подели из 1931. године Батајница је дошла под духовну управу Архиепископије београдско-карловачке. Тако је затекао и рат 1941. године. О стању у батајничкој парохији у другој половини 1941. године сазнајемо из извештаја њеног избеглог пароха Павла К. Шуваковића, сачињеног у Београду 14. маја 1942. године. Његов извештај почиње бројним стањем, односно како је Батајница имала уочи рата 2750 Срба. Свештенику није познато да ли је и колико је људи страдало од усташа сем „што је било неколико затворених, наводно ради комунизма“.[1]

Неколико десетина Батајничана се пребацило у Београд, а углавном су то били запослени на железничкој станици. Свештеник Павле К. Шуваковић избегао је са својом породицом 10. октобра 1941. године. Наиме, два дана раније батајничком пароху је дошао „римокатолички жупник из Нових Бановаца и саветовао (му) да се склони јер постоји наређење да се сви српски свештеници похапсе“.

Стрепећи за свој живот и животе својих најближих, батајнички свештеник се обратио среском начелнику, извесном Швугеру, од кога је добио искрени одговор да је примио наређење које мора спровести у дело. То наређење се садржало у следећем: „да све српске цркве затвори, а свештенике похапси“.[2]

Српском свештенику је дао искрени савет „да ако може још истог дана пређе у Београд“. Илустрације ради наведимо и однос поменутог Швугера према пароху добановачком коме је прочитао приспело наређење и саветовао да бежи ка Београду. Јереј Стеван Лучић, парох добановачки је запамтио речи које му је из писма читао Швугер, тада „котарски предстојник“ земунски:

„Изволите чим прије на територији Котара земунског ухитити све грко-источне преостале монахе-калуђере и парохијске свећенике са њиховим обитељима и у Цапраг послати. Изволите грко-источне цркве затворити и сва црквена блага одузети и у Загреб послати, а на црквене имовине поставити комесаре… Изузимајући од овога Русе, Бугаре, Румуне, Црногорце и старе и изнемогле свећенике, а који се нису показали као непоћудни према Независној Држави Хрватској. Све напред поменуто има се извршити у целости, а под личном одговорношћу котарског предстојника с тим да се по сваку цијену онемогући сваки рад грко-источним свећеницима».[3]

Усташе су одузеле имовину свештенику, затвориле српску цркву Св. Архангела Гаврила у Батајници, а том приликом је Соколски дом претворен у Усташки табор.[4]

 Батајница као жупа Хрватске православне цркве

Поглавник НДХ др Анте Павелић је у свом говору од 28. фебруара 1942. године у Хрватском сабору прокламовао: „U pravoslavlje ne dira nitko, ali u Hrvatskoj ne može biti Srbske pravoslavne crkve“.[5] Док је А. Павелић тако говорио започињала је шира и координирана активност да се створи псевдоцрквена организација која ће одговарати потребама НДХ. Односно, једна институција која би масе српско-православног становништва учинила Хрватима источног обреда.

О оснивању Хрватске православне цркве први пут је озбиљно расправљано 11. марта 1942. године на седници Сталног одбора за правосудне и богоштовне послове Хрватског државног сабора. Поглавник Анте Павелић и „министар вера“ НДХ Мирко Пук су 3. априла 1942. донели Законску одредбу о Хрватској православној цркви, односно „да се на подручју Независне Државе Хрватске оснива Хрватска православна црква која је самосвојна (аутокефална)“. Дана 5. марта 1942. је за поглавара ове неканонске установе од стране поглавника постављен руски епископ Гермоген (1861-1945), бивши јекатеринославски и новомосковски, који од 1922. борави у Србији и који је, као избеглица од комуниста, уживао гостопримство Српске Православне Цркве.[6] Сада је био православни митрополит загребачки и поглавар Хрватске православне цркве са достојанством архиепископа.

Хрватска православна црква је апостолско прејемство и благодат „добијала“ преко јерархије Румунске Православне Цркве. То је било очигледно у случају „хиротоније“ Спиридона Мифке за епископа Сарајевске епархије ХПЦ 1944. године.[7] Тај неканонски потез суседне помесне цркве, која је била у систему Хитлеровог Новог поретка, био је после рата препрека добросуседским односима две Патријаршије.[8]

Након оснивања Хрватске православне цркве у Батајници је основана парохија – „жупа“ ХПЦ. Од 27. августа 1942. године јеромонах Емилијан Шиматовић је био свештеник Хрватске православне цркве у нашем месту.[9] Колико се да закључити овај свештенослужитељ је био школован и ангажован пре ратa у Српској Цркви. По избијању рата и у новим тешким политичким околностима, прилагодио се новонасталој ситуацији нашавши се на платном списку митрополита Гермогена.

Према извештају Светозара Душанића о стању у Источном Срему (у местима Добановци, Сурчин, Угриновци, Прогар, Петровчић, Батајница, Војка, Прхово, Карловчић, Сремски Михаљевци) за батајничку парохију се каже: „Овде је дошао за пароха неки Рус, старац, кога сада замењује у дужности калуђер из Свете Горе звани Мисирача, родом из Сурчина. Мисирача служи по старом календару, док је Рус служио по новом».[10]

Свештеници Хрватске православне цркве у Источном Срему су углавном били Руси – емигранти – невољници који су на јужнословенске просторе дошли после 1917. године, услед Октобарске револуције и комунистичких прогона. Без отаџбине и сигурних прихода, били су лак плен за саблазан и прелест које су долазиле из Министарства богоштовља НДХ. У Добановцима је, на пример, био активан јеромонах Василије Павловски. О њему је остала оцена: „Он служи богослужење по старом православном начину, празнике празнује по старом календару, спомиње патријарха Гаврила и краља Петра. Да није мало више склон алкохолу био би доста добар“.[11] Овај свештеник, слободнијег живота, се није обазирао на митрополита Гермогена и на власти НДХ, више је желео да има добре односе са локалним Србима.

Емилијан Шиматовић је 24. октобра 1943. године писао митрополиту Јосифу Цвијовићу извештавајући га о злочинима које су над Србима чинили припадници Руског добровољачког корпуса у Срему („руски, односно немачки добровољци, по називу Руси“) у Сасама, Белегишу, Угриновцима, Крњешевцима, Дечу и Јакову. Већина црквених торњева је срушена, а „поред пруге Земун–Карловци и Земун–Винковци висе наши мртви“.[12] О пљачкама и зверствима која су почињена у Бешкој писао је Емилијану Шиматовићу Амвросије Веселиновић.[13]

„Да ли је Македонија наша, како се овде чује, да ли бих могао доћи у њу, ако је слободна? Овде већ и памет не ради, а трпити се мора. Високопреосвећени, ако не јављам разумете ме да не могу, а не да нећу“, – објашњавао је свој тешки положај, покушавајући да се оправда што служи у неканонској цркви јеромонах Емилијан.

Крајем маја 1944. године утеху је покушао да пронађе у преписивању Јеванђеља у средњовековном маниру: „Почето преписивање Св. Еванђеља 23. маја 1944. год. Када сам као парох био у Батајници у Независној Држави Хрватској, грешни раб Божији јеромонах Емилијан“.

 Срем у ранама и пред крај рата 1944. године

Упркос томе што се ближио крај рата, усташке војне формације су чиниле злочине у крајевима Срема, тик надомак Београда.

Припадници усташке Црне Легије су у првој половини 1944. године контролисали логор у Старом Сајмишту. У један мах су сакупили 60–80 заробљеника искључиво цивила. Према извештају састављеном на основу изјава упућених сведока записано је: „Колико може да се зна, већина побијених је била из старопазовачког среза и земунске околине. Људи који су вршили копање ових жртава, нису могли лако да препознају и идентификују побијене, јер су им тела била искидана, а главе размрскане од множине митраљеских метака. Причају да се међу њима, изгледа, налази и један студент теологије, неки Глумац из Угриноваца“.[14]

Редовно стање у Батајничку парохију враћено је по ослобођењу 1945. године.[15] Оснивање и аутокефалија ХПЦ је проглашена ништавном, митрополит Гермоген је још 6. јуна 1942. као архијереј Руске заграничне цркве стављен под забрану служења, а ради црквене икономије свештеници који су рукоположење стекли у Српској Цркви, па отишли у Хрватску, примљени су натраг. Њихова cвештенодејства су из истих пастирских и човекољубивих разлога од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ примљена за валидна.[16] На батајничку парохију и у храм је дошао свештеник Српске Православне Цркве и матичне књиге су поново почеле да се воде ћирилицом. Покушај разсрбљавања Срема и Батајнице кроз псевдодуховни пројекат Хрватске православне цркве није успео. Ипак, владавина НДХ оставила је горку успомену и тужну сенку у историјском памћењу кићеног Срема.

 


[1] Шематизам Источно православне српске патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци 1925, стр. 302.

[2] Павле К. Шуваковић Пречасном Арх. намесништву београдском, 14. мај 1942.

[3] Исто.

[4] Исто.

[5] Исто.

[6] Јереј Стеван Лучић, парох добановачки сада при Цркви Ружици Високопречасном Архијерејском намесништву за град Београд, 9. маја 1942, стр. 2.

[7] Исто.

[8] Poglavnik saboru i narodu, Govor na završnoj saborskoj sjednici 28. veljače 1942, Zagreb 1942, стр 35

[9] Вељко Ђ. Ђурић, Усташе и православље – Хрватска православна црква, Београд 1989, стр. 142.

[10] В. Ђ. Ђурић, н. д, стр. 143. У мирјанству се звао Григориј Иванович Максимов (1861-1945), пореклом из козачке породице, најпре парохијски свештеник, удовац од 1905, а од 1906. ректор Семинарије у Саратову. У преврату 1917. на страни «белих», у Југославији је живео у манастиру Гргетег. (Усташе и православље, Југославији је живео у манастиру Гргетег. (Усташе и православље, стр. 146-147).

[11] Ministarstvo pravosudja i bogoštovlja – Zagreb, Razpored svečanosti prilikom boravka Njegove Visokopreosvećenosti mitropolita Moldavije Visariona Puiua na posvećenju hrvatskog pravoslavnog episkopa u Zagrebu, Zagreb 13-17. VIII 1944.

[12] Митрополит скопски Јосиф, Мемоари, приредио Велибор Џомић, Цетиње 2006, стр. 256-257. Након рата су односи између Српске и Румунске православне цркве захладнели, све док Румуни нису упутили објашњење и писмено извињење за подршку пружану Гермогену у току рата.

[13] В. Ђ. Ђурић, н. д, стр. 212.

[14] Професор Светозар Душанић, Извештај о верским приликама у источном Срему, Београд 1. фебруара 1943. Мисирача је управо надимак Емилијана Шиматовића који је родом био Сурчинац, а пре 1941. је био јеромонах у неком од македонских манастира. По Извештају Теодора Бајића, пароха сурчинског, 12. маја/29. априла 1941.

[15] Исто.

[16] «О. Амвросије пише ми из Бешке да су Руси силовали девојке у две куће, убили људе и запалили куће, пет је обешено из Бешке, а пет је убијено тако исто и из Чортановаца». (Писмо јеромонаха Емилијана)