Архиве аутора: admin

Недеља Православља у нашем храму

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била „војинствујућа“, стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

У нашем храму служена је торжествана литургија, након чега су свештеници и сабрани народ пошли у литију кроз ново насеље у Батајници,носећи иконе у част победе Хришћана над иконоборцима.

Припрема за Пост

Месопусна недеља

Следећа се недеља зове „Месопусна“ јер је, за време недеље која јој следи, Црква прописала ограничени пост – уздржавање од меса. Овај пропис треба разумети у светлу онога што је већ речено о значењу припреме. Црква сада почиње да нас „прилагођава“ великом напору који нас очекује за седам следећих дана. Постепено нас уводи у тај напор-знајући нашу непостојаност, предвиђајући нашу духовну слабост.
   Уочи тога дана (Месопусна субота) Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су „уснули у нади на васкрсење и на живот вечни“. Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу,већ нову заповест „да љубе један другог“, па је додао: „По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог“. Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у „јединству вере и љубави“. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, „скупљање  у једно, оних који су били раштркани“, успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи „у Христу“, и како безнадежно нису  у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о „заслугама“ и „надокнадама“, или је просто одбацују као бескорисну.
   
Љубав је основна тема „Месопусне недеље“. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав-и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног „сиромаха“. Ова разлика је веома важна пошто данас све више и више хришћана настоје да идентификују хришћанску љубав са политичком, економском и социјалном бригом и старањем. Другим речима, они се окрећу од јединствене Личности и њене јединствене личне судбине, према некаквим анонимним категоријама „класа“, „раса“ итд. Није реч о томе да је ово старање погрешно. Очигледно је да су хришћани позвани да се у границама својих максималних могућности и знања на свом животном путу, у својим обавезама као грађани, пословни људи и сл., брину за праведно, равноправно и хуманије друштво. Сигурно је да све ово потиче из Хришћанства и може бити инспирисано хришћанском љубављу. Али хришћанска љубав, као таква, другачија је, и та разлика треба да се разуме и одржи-ако Црква треба да сачува своју јединствену мисију, а не да постане некаква „социјална агенција“, нешто што она дефинитивно није.
Хришћанска љубав је „могућа немогућност“, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради „добра дела“ или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у „другоме“-његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности-и досеже до душе, јединственог и искључивог личног „корена“ људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, „душу“ или „личност“, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји „безлична “ љубав јер љубав је чудновато откривање „личности“ у „човеку“, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога.

Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). 

Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму.

Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

* На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак.
* На Сретење 1835. године донет je Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је овај дан слављен и као Дан уставности.
* Од 2006. Сретење је Дан државности Републике Србије.
* Од 2006. Сретење је и Дан Војске Србије.

Светосавска Акaдемија у храму Рођења Пресвете Богородице

Празновање Светог Саве, првог архиепископа српског и славе свих српских школа, у Храму Рођења Пресвете Богородице започео је бденијем уочи самога празника а служио је старешина Храма протојереј-ставрофор Споменко Грујић.После бденија у парохијској сали била је академија коју су припремили ученици ОШ “Бранко Радичевић“ из Батајнице, заједно са својим уцитељима и наставницима. Пре почетка академије у великом броју окупљеном народу обратила се директорка школе Љиљана Мијић , а затим је сав народ, ученике и просветне раднике у име братства Храма Рођења Пресвете Богородице поздравио старешина Храма протојереј-ставрофор Споменко Грујић и одржао пригодну беседу.

У недељу, на Савиндан, Свету Литургију у Храму Рођења Пресвете Богородице служили су протојереј-ставрофор Споменко Грујић, протојереј Јевто Павловић и јереј Драган Гаврић. Појао је дечији хор Орлићи“.

Поред верног народа учешће у Светој Литургији узели су и ученици батајничких основних школа који су после Литургије рецитовали песме и појали у част Светог Саве. Кум ове године био је Александар Ћирковић са супругом Лидијом који су за сву децу у Цркви припремили пригодне пакетиће.

После Литургије заједно са кумовима освећен је и пререзан славски колач, а за следећу годину за кума се пријавио Радован Пилиповић са својом породицом.

По завршетку протојереј-ставрофор Споменко Грујић је прочитао посланицу Пресвештеног Епископа сремског Господина Василија која је писана о значају празновања Светог Саве као и обраћање пажње на годину у којој прослављамо 800.година од добијања самосталности Српске Православне Цркве коју је управо издејствовао Свети Сава.

Свети Сава (око 11751236)је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српскеправославне цркве. Рођен је као РасткоНемањић, најмлађи син великогжупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. Године Растко је побегао на Свету Гору изамонашио се у руском манастиру СветогПантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио имеСимеон (око1196), подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

У Србији је 1202. Године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање.

После измирења 1204. Године велики жупанСтефан Првовенчани и кнез Вукан позвалисуСаву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено себавио просветитељским радом, настојећиприближити својим сународницима основеверске и световне поуке, да би се 1217. Вратио наСвету Гору.

Године 1219.Сава је убедио  Васељенскогпатријарха и Никејског цара да одобреаутокефалност (самосталност) српске цркве састатусом архиепископије.  Васељенскипатријарх Манојло I Цариградски у Никеји јеименовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава је остао архиепископ све до 1233. године, даби га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.

Два пута је путовао у Палестину. На повратку садругог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт гаје затекла у тадашњој  Бугарској  престоници Великом Трнову  1236.г. Његове мошти је у манастир Милешеву  пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.

Сава је оставио више писаних дела. Зато је биоједан од значајнијих писаца и правника изсредњег века код Срба. Његова најзначајнијаписана дела су Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Образујући будуће службенике  православнецркве  стекао је велике   заслуге за развојшколства и просвете код Срба у средњем веку, зато се и обележава као Дан просвете.

Савин култ у народу био је јак.  После једногустанка Срба против  Османско гцарства,турски заповедник Синан-паша је наредио да сеспале  мошти  Светог Савена Врачару вероватно 1594. НаместугдесемислидајебиладигнуталомачадауништипоследњеостаткеСветогСавесазиданје ХрамСветогСаве, највећаправославнабогомољакодСрба.